Не изговарају се сви слогови у речи исто – неки су нарочито истакнути. На пример: локомоТИва, ДЕвојка, поМОранџа, заБОравити и сл. За такве слогове кажемо да су акцентовани или наглашени.

Акценат је, дакле, везан за одређени слог речи, односно самогласник као носилац слога.

Акцентовани слогови могу бити дуги и кратки. Дуги самогласници се изговарају отприлике двоструко дуже него кратки: сАн – стААн, пУн – пУУт, мЕк – мЕЕд, сИт – сИИн, пРст – пРРви и сл. Неке речи се разликују само у дужини акцентованог слога: грАд (падавина) – грААд (насеље), кОс (придев) – кООс (именица), бЕг (титула) – бЕЕг (бежање), лУк (поврће) – лУУк (оруђе), скУп (именица) – скУУп (придев) и сл.

Слогови који су исте дужине могу се разликовати по спуштању или подизању тона при њиховом изговору. Ово својство се назива интонација и она може бити силазна и узлазна: грА^ААна – грА_ААну, вО^Ода – вО_Оду и сл. Неке речи се разликују само у интонацији: млА^ААда (придев) – млА_ААда (именица), сЕ^Ело (именица) – сЕ_Ело (глагол) и сл.

• При изговору дугоузлазног акцента на наглашеном самогласнику глас се диже:

У децембру почиње зи^иИма.

Овако се изговарају и следеће речи: ду́ша, гла́ва, на́род, ру́ка, тра́ва, вре́ме, сна́га, вра́та, стра́на, на́чин, про́зор, љу́бав, при́мер, де́те, дру́штво, зве́зда, ре́ка, це́на, стру́ја, за́кон и сл.

• При изговору дугосилазног акцента на наглашеном самогласнику глас се прво диже, па се спушта:

Највише волим зи^и_Иму.

Овако се изговарају и следеће речи: сŷнце, мȃјка, бȃјка, шкȏла, тȇло, ми̑сао, сми̑сао, цвȇће, ли̑шће, при̑ча, сȇнка, цр̑ква, тȃјна, бȃнка, кȃрта, здрȃвље, жр̑тва, пŷтнӣк и сл.

• При изговору краткоузлазног акцента на наглашеном самогласнику глас се накратко диже:

На терену су нека де^еца.

Овако се изговарају и следеће речи: зѐмља, жѝвот, жѐна, сѐстра, во̀да, бо̀ја, јѐзик, о̀тац, но̀га, бо̀рба, стра̀ница, но̀вац, чѐло, зо̀ра, гра̀ница, др̀жава, ма̀гла, ѝзбор, тѐмељ, о̀браз и сл.

• При изговору краткосилазног акцента на наглашеном самогласнику глас се прво диже, па спушта. Све траје кратко, као удар на слог:

Де_ецо, склоните се са терена!

Овако се изговарају и следеће речи: ку̏ћа, нȅбо, ср̏це, мȅсто, сȍба, вȅтар, дȅло, пȍмōћ, пти̏ца, сли̏ка, пȅсма, срȅћа, књи̏га, тȁчка, шу̏ма, у̏лица, вȁтра, чȁша, плȍча, у̏сна и сл.

Разлика између силазних и узлазних акцената може се чути наизменичним изговарањем различитих облика исте речи:

У неким језицима акценат се може јавити само на одређеном слогу речи (првом, последњем, претпоследњем итд.) – то су језици са везаним акцентом. У неким језицима акценат се може јавити на било којем слогу речи, и то су језици са слободним акцентом. Акценат књижевног српског језика није везан за одређени слог, а није ни потпуно слободан (не може се јавити на последњем слогу). Можемо рећи да је наш акценат делимично слободан.

Постоје одређена правила којима се ограничава место акцента у речи:

1) једносложне речи могу имати само силазне акценте (цȁр, дȃн, сȁн, пр̏ст, члȁн, свȇт, тр̑н...);
2) двосложне и вишесложне речи на првом слогу могу имати сва четири акцента (пȍшта, во̀да, ре́ка, мȏре...);
3) вишесложне речи на унутрашњем слогу (између првог и последњег) могу имати само узлазне акценте (препи́сати, затво̀рити, грама̀тика, зада́так...);
4) на последњем слогу никада не може стајати акценат.

Поред четири акцента, у српском језику постоји и неакцентована дужина. Она се у књижевном језику може јавити само после акцентованих слогова, а обележава се равном цртом изнад самогласника (чѝтāм, глȅдајӯћи, свȅзāкā и сл.). При изговору неакцентоване дужине тон је раван, а слог се изговара дуго (као да се два пута понавља самогласник на којем је дужина, слично дугосилазном акценту, само што је тон равнији): једна жена – много женаа, Ана, учи – Ана треба да учии и сл.

Дужине се данас врло често скраћују или губе. Ова појава је израженија код екаваца. За добар говор и правилно читање важно је знати у којим облицима речи се обавезно чују дужине. Ево неколико таквих правила:

• у генитиву множине свих именица дуг је последњи слог (ре́чӣ, ђа́кā, име́нā). Ако се генитив множине завршава на -а, дуг је и претходни слог (дèвојāкā, пи̑сāмā, компју̀тēрā);

• у генитиву и инструменталу једнине именица на -а дуг је последњи слог (жѐнē, жѐнōм, сѐстрē, сèстрōм, ку̏ће, ку̏ћĸм, су̀дијē, су̀дијōм);

• у презенту свих глагола дуг је последњи слог у облицима једнине и трећем лицу множине (у̀чӣм, у̀чӣш, у̀чӣ, у̀чē), а претпоследњи у облицима првог и другог лица множине (у̀чӣмо, у̀чӣте);

• у глаголском прилогу садашњем и прошлом дуг је претпоследњи слог (чȅкајӯћи, са̀чекāвши, до̀лазēћи, до̀шāвши, ѝдӯћи, тр̀чēћи, потр̀чāвши, ше́тајӯћи, у̀шāвши);

• дуги могу бити самогласници и у многим другим случајевима (пȍзвāн, млȁђēг, лȅпшӣ, дѐвōјка, пѐвāч, млȁдōст и сл.).

Нису све речи у српском језику наглашене. Оне које немају свој акценат изговарају се заједно са речју која је акцентована. Са њом чине једну акценатску целину – са једним акцентом. На пример:

• реченицу Разговарам са оцем изговарамо овако: [разГОварам] [саОцем].
• реченицу Јавићу ти се сутра изговарамо овако: [ЈАвићутисе] [СУтра].
• реченицу Јави нам јеси ли се преселио изговарамо овако: [ЈАвинам] [ЈЕсилисе] [преСЕлио].

У последњем случају реченица има шест речи, а изговара се као да има само три. То су, у ствари, три акценатске целине, са три акцента. Видимо да реч без акцента може стајати испред речи са којом чини целину као и иза ње.

Проклитике су:

• предлози (у, на, о, по, при, од, с(а), кроз, ради, из, над, без и сл.);
• везници (и, па, те, нити, али, него, или, јер, чим, да, док и сл.);
• речца не (уз глагол).

Енклитике су:

• ненаглашени облици личних заменица:
  у генитиву и акузативу: ме, те, га, је (ју), нас, вас, их, се; у дативу: ми, ти, му, јој, вам, нам, им;
• помоћни глаголи (јесам, бити и хтети) у оквиру перфекта, футура и потенцијала: сам, си, је, смо, сте, су; бих, би, би, бисмо, бисте, би; ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће;
• речца ли.

Прочитај следећу реченицу онако како је акцентована:

Ско̀чио је у вȍду.

Покушај сада да нагласиш само предлог у, а да именица вода остане ненаглашена:

Ско̀чио је у̏ воду.

Предлог у и именица вода још увек су једна акценатска целина, само је акценат пренет на проклитику. Овакво преношење акцента уобичајено је у источнохерцеговачком дијалекту (и то само када акцентована реч има силазни акценат). На пример: нȁ ногу, на̀ силу, у̏ грāд, прȅд нōћ, у̀ кућу и сл.

Оба облика су правилна (и са пренесеним и са непренесеним акцентом).

Прочитај потврдне и одричне облике датих глагола:

Он чѝтā. → Он не чѝтā.

Прочитај сада потврдни и одрични облик глагола који има силазни акценат:

Он пȅвā. → Он нѐ певā.

Видимо да је у другом случају акценат пренет на проклитику.

Писање спојева предлога и личне заменице

• са мном, за мном, преда мном, нада мном, пода мном, преда ме, преда се, с њим итд.

Писање енклитике иза запете

Енклитика се не пише иза запете (нити било ког другог знака интерпункције).

• НЕ: Ана и Милица, ако нисте знали, су победиле на школском такмичењу.
  ДА: Ана и Милица, ако нисте знали, победиле су на школском такмичењу.
• НЕ: Наша представа, као што сте обавештени, се одлаже за сутра.
  ДА: Наша представа, као што сте обавештени, одлаже се за сутра.

Служење речником за утврђивање правилног акцента

Када нисмо сигурни како се акцентује нека реч или не знамо који је од два акцента који се могу чути прави, послужићемо се речником. На пример, нисмо сигурни како се изговара реч Београд (обично се чује Бео̀град, али и Бȅоград). У Речнику српскога језика Матице српске све речи су акцентоване, па ћемо одговор потражити у њему:

Бео̀град _м главни град Србије...

Видимо да је правилан само облик са краткоузлазним акцентом на другом слогу. Само тај акценат ће бити књижевни и у изведеницама Бео̀грађанин, Бео̀грађāнка, бео̀градскӣ.

У нашем књижевном језику у највећем броју случајева речи имају тачно утврђен акценат. Међутим, због неких језичких процеса и широке територије на којој се језик распростире јављају се тзв. акценатски дублети. На пример: до́ћи и дȏћи, помо̀ћи и по̀моћи, су̀срет и су́срет, нео̀бичан и нȅобичан, њѐга и њȅга, грȁдōвā и градо́вā и сл.

Именица биоскоп различито се, зависно од територије, акцентује у српском језику. Ако желимо да проверимо који акценат је књижевни, проверићемо то у речнику:

би̏оскоп и био̀скоп _м грч...

Када су овако наведене две речи са различитим акцентом, а између њих је везник и, значи да су оба облика правилна у књижевном језику. Кажемо да су у питању акценатски дублети.

Ако нас, на пример, интересује да ли датив множине именице син гласи си̏новима или сино̀вима, и на то ћемо одговор наћи у речнику:

си̑н _м (мн. си̏нови, ген. сино́вā, дат. сино̀вима и си̏новима)...

Као што видимо, правилна су оба облика. И овде је, дакле, реч о дублету.