Различите гране науке о језику баве се различитим језичким нивоима. Јединицама најнижег нивоа, гласовима, баве се фонетика и фонологија. Називи обе ове научне дисциплине имају у основи реч грчког порекла, phone, што значи глас, звук. Фонетика се бави материјалном страном гласа, а фонологија његовом функцијом у језику. Будући да без материјалне основе нема ни функције гласа, фонетика и фонологија сваког језика чврсто су повезане.

Шта, дакле, проучава фонетика? Она проучава настанак гласова, њихово преношење кроз ваздух путем звучних таласа и реакцију људског уха на ове таласе.

Фонетика изучава начин на који се гласови изговарају и улогу органа у том процесу.

За изговор гласова важни су тзв. говорни органи. Треба имати на уму то да примарна функција ових органа није везана за говор. Они пре свега учествују у процесу дисања и припреме хране за варење (о томе ћеш учити на часовима биологије, а овде ћемо поменути само њихову улогу у образовању гласова). Говорна активност је нешто за шта су ови органи специјално прилагођени. Иако је основа говора дисање, разликује се физиолошки условљено дисање од говорне активности дисајних органа. Када само дишемо, неки говорни органи се не покрећу, па нема ни гласа. При нормалном дисању човек мало краће удише него што издише: временски однос удисаја и издисаја износи отприлике 1 : 1,1.

Међутим, током говора издисај је три до десет пута дужи од удисаја. Ми, дакле, говоримо док издишемо ваздух.

Које органе називамо говорним и како они учествују у стварању гласа? Најпре ћемо навести и описати говорне органе, а затим и њихов рад при стварању гласа.

Плућа (1) – орган сунђерасте грађе, који се наизменично скупља и шири. Када се плућа шире, повећава се њихова запремина и смањује ваздушни притисак, па спољашњи ваздух испуњава плућа – фаза удисаја. Када се плућа скупљају, притисак у њима расте и ваздух се истискује напоље – фаза издисаја.

Душник (2) – хрскавичава цев повезана са плућима, која доводи ваздух у плућа и одводи га из њих. Душник се у горњем делу проширује у гркљан.

Гркљан (3) – шупљина карактеристичног облика и грађе, која повезује душник са ждрелом. Састоји се од хрскавица и мишића. Хрскавице у предњем делу гркљана граде тзв. Адамову јабучицу. У гркљану су гласне жице, а на врху гркљанске дупље налази се гркљански поклопац.

Гласне жице (гласнице) (4) – два издужена мишићна набора у гркљанској дупљи, која подсећају на жице (отуда њихов назив). Оне су најважнији орган говорног апарата. Познато је да је глас мушкараца нижи од гласа жена или деце. То је стога што се гласне жице код дечака продужавају у пубертету, када мутирају. Ово продужавање повећава и гркљан. Колико су гласне жице важне за говор, примећујемо када имамо упалу грла или гркљана (ларингитис). Гласне жице су тада натечене и звукови које оне производе постају храпави (бићемо промукли или ћемо сасвим остати без гласа). За промуклост не морају бити криви само вируси и бактерије, већ и претерана употреба гласних жица (прегласно спортско навијање, надгласавање у певању на концертима или екскурзијама и сл.).

Гркљански поклопац (5) – покретни орган који затвара горњи улаз у гркљанску дупљу приликом гутања хране. На тај начин спречава се доспевање хране у душник. Када у исто време говоримо и једемо, може нам се десити да се поклопац не затвори довољно брзо и да део хране доспе у душник. Тада кажемо да смо се загрцнули.

Горњи део душника повезан је са ждрелом (6), а на ждрело се настављају уснa (7) и носна шупљина (8).

Говорни органи у усној дупљи могу бити покретни и непокретни. Покретни су језик (9), задње (меко) непце са ресицом, и то само када се подиже или спушта при затварању односно отварању носне дупље (10), и усне (14), а непокретни су предње (тврдо) непце (11), алвеоле (12) и зуби (13).

Сваки орган говорног апарата образује једну компоненту у звучању неког гласа, а тек сви заједно, као систем, дају конкретан глас.

Показаћемо како су ови органи повезани и којим путем се ваздушна струја креће кроз говорни тракт.

Када удахнемо ваздух, наша плућа се пуне. Ваздух доспева у доње дисајне путеве, где обавља важне биолошке процесе, а затим тежи да изађе напоље. Ваздух који излази из плућа није задужен само за избацивање угљен-диоксида већ и за говор. Он из плућа пролази кроз душник, долази до гркљана, а потом до гласних жица, које се могу затезати (приближавати) и опуштати (удаљавати). Када су гласне жице затегнуте, ваздушна струја, пролазећи између њих, изазива њихово треперење (тако настају звучни гласови). Када су гласне жице опуштене, ваздушна струја не изазива њихово треперење (тако настају безвучни гласови). Ваздушна струја затим долази у ждрело, а одатле доспева у усну дупљу (ако је меко непце подигнуто и затвара пролаз у носну шупљину) или се дели у два крака (ако је меко непце спуштено и пролаз у носну шупљину отворен), те доспева у усну и носну дупљу. Ваздушна струја се у усној и носној дупљи коначно обликује у одређени глас. Важну улогу у обликовању гласова имају покрети говорних органа у усној дупљи. Најпокретљивији и најважнији орган у усној дупљи је језик. Захваљујући својој покретљивости, језик заузима различите положаје, ствара препреке или теснаце кроз које пролази ваздушна струја, што је веома значајно за изговор различитих гласова. О томе ћемо више говорити приликом описивања изговора појединачних гласова.

При изговору различитих гласова говорни органи заузимају различите положаје. Између говорних органа може остати слободан пролаз ваздушној струји, али се говорни органи могу и приближити један другом, стварајући на тај начин препреку ваздушној струји. Према овој особини, сви гласови српског језика обично се деле на две групе: на вокале (самогласнике) и консонанте (сугласнике). А на основу тога да ли је препрека изразита или само делимична, сви консонанти се деле на праве или шумне консонанте и сонанте (гласнике).

Вокали (самогласници)

У српском језику има пет вокала: А, Е, И, О, У. Како се постиже различит изговор вокала? Језик се у усној дупљи помера горе-доле, напред-назад, усне се заобљују или остају у истом положају. На тај начин мења се облик усне дупље као резонаторске шупљине, па се чују различити вокали.

• У зависности од тога да ли се језик помера напред (према предњем делу усне дупље) или назад (према задњем делу усне дупље), вокали могу бити:

• У зависности од тога да ли се језик помера горе (према непцу) или доле (према дну усне дупље), вокали могу бити:

• У зависности од тога да ли усне учествују у изговору или не, вокали могу бити:

Када описујемо вокале у српском језику, можемо посматрати и величину угла који праве горња и доња вилица приликом њиховог изговора (тј. колико су уста отворена). Према овом критеријуму вилични угао је највећи при изговору вокала А, па за њега кажемо да спада у отворене вокале.

Прави (шумни) консонанти (сугласници)

У српском језику има седамнаест правих консонаната: Б, П, Д, Т, Г, К, Ф, З, С, Ж, Ш, Х, Ц, Џ, Ч, Ђ, Ћ.
Праве консонанте можемо поделити према месту изговора, начину изговора и звучности.

• Према месту изговора (на којем месту у говорном апарату и између којих говорних органа долази до спајања или приближавања) консонанти могу бити:

Од усана до задњег непца има неколико места где се изговарају сугласници. Управо по тим местима, на којима долази до спајања или приближавања говорних органа, име су добиле поједине групе сугласника. Поред домаћих назива за тако издвојене групе сугласника, у загради смо навели и интернационалне називе латинског порекла.

• Према начину изговора (који је тип препреке ваздушној струји и шта се чује приликом њеног савладавања) консонанти могу бити:

Овако издвојене групе сугласника обично се називају према акустичком (чујном) утиску који се ствара при њиховом изговору (да ли се чује прасак, струјање или се пак чују и елементи праска и елементи струјања). Исте групе сугласника могу се именовати и према типу препреке (да ли је у питању преграда, теснац или и једно и друго):

• Према звучности (да ли гласне жице трепере или не трепере) консонанти могу бити:

Разлику између звучних и безвучних консонаната можеш лако чути изговарајући, на пример, дуго З, а затим дуго С. Разлику ћеш још боље уочити ако запушиш уши док их изговараш. Приликом изговора звучног гласа, као што је З, осетићеш вибрације.

Сонанти (гласници)

У српском језику има осам сонаната: В, Р, Л, Ј, Љ, М, Н, Њ. Сонанте можемо поделити према месту изговора и положају меког непца.

• Према месту изговора (на којем месту у говорном апарату и између којих говорних органа долази до спајања или приближавања) сонанти могу бити:

• Према положају меког непца (да ли је подигнуто или спуштено) сонанти могу бити:

Разлику између оралних и назалних сонаната можеш лако чути ако прстима стегнеш нос, па наизменично изговараш Б и М. При изговору сонанта М осетићеш треперење у носној дупљи, јер се затварањем носа спречава излазак ваздушне струје. Ако пустиш нос, ставиш руку испред лица и изговараш наизменично Б па М, осетићеш да при изговору сонанта М ваздушна струја излази кроз нос.

Неки гласови у српском језику спадају у меке: два права сугласника, Ђ и Ћ, и три сонанта, Ј, Љ и Њ. Њихова мекоћа се заснива на специфичном положају говорних органа при њиховом изговору: делимично или потпуно приљубљивање већег дела језика уз предње непце, док је врх језика спуштен на доње секутиће (изговарај наизменично Ћ па Ч и обрати пажњу на подизање и спуштање врха језика).

Изговор меких гласова важан је нарочито када је реч о Ђ и Ћ, јер се у говору понекад греши, па се Ћ изговара као Ч, а Ђ као Џ и обрнуто (дочи уместо доћи, ћовек уместо човек или доџи уместо дођи, ђемпер уместо џемпер и сл.).

Фонетика изучава и акустичку страну гласа, тј. преношење звука од уста онога ко изговара глас до уха онога који треба да га чује.

Глас настао активношћу говорних органа преноси се кроз ваздух путем звучних таласа. Тако настали гласови могу се разликовати по висини, јачини и боји.

Висина гласа или фреквенција зависи од брзине треперења гласних жица. Брже треперење ствара виши тон (виша је и фреквенција) и обрнуто. Мера за фреквенцију је херц (Hz). Према томе које фреквенције може да региструје наше ухо све звучне таласе можемо поделити у три групе:

Јачина гласа зависи од притиска говорних органа на ваздушну струју. Што је тај притисак снажнији, глас је јачи и обрнуто.

Боја гласа зависи од више фактора, јер је људски глас сложен тон. Између осталог, зависи од облика резонатора. Услед разлика у облику резонаторских шупљина, сваки глас има посебну боју. С друге стране, сваки човек има посебну боју гласа, што зависи од облика говорног апарата.

Ухо је орган који нам омогућава да региструјемо звук из спољашње средине. Звучни таласи изазивају осцилирање бубне опне, а њено титрање се преко ушних нерава преноси до мозга. Овако примљене импулсе мозак претвара у информацију.