Старословенски, као књижевни и богослужбени језик у српским средњовековним земљама, ипак се разликовао од живог, говорног српског језика. На пример, у старословенском је постојао пар носних вокала (попут е^н и о^н), а у говорном српском језику су уместо њих изговарани вокали е и у итд. Богослужбене рукописне књиге морале су се умножавати, а како у то време нису постојале штампарије, књиге су се преписивале. Овај посао су обављали писари, такозвани дијаци. Преписујући књиге, они су у старословенске текстове уносили особине народног говора. На пример, дешавало се да писар старословенску реч рѫка (ро^нка) понови у себи као рука (јер тако говори), те је тако и запише, чиме је старословенски језик делимично мењан. Организованим прилагођавањем старословенског живом народном језику настајале су такозване редакције старословенског језика: српска, руска, бугарска итд. Све редакције старословенског језика називају се једним именом црквенословенски језик.

На подручју српских земаља настала је српска редакција старословенског језика или српскословенски језик. На српскословенском језику стварали су писци средњовековне књижевности: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије, деспот Стефан Лазаревић, Константин Филозоф и други, све до Гаврила Стефановића Венцловића (XVII–XVIII век). Српски средњовековни владари и духовници (Стефан Немања, Свети Сава, деспот Стефан Лазаревић и др.) дали су велики допринос развоју српске писмености.

Најстарији познати рукопис писан на српскословенском језику је Мирослављево јеванђеље из XII века. Стриц Светог Саве, хумски кнез Мирослав, наручио је да се за њега препише Јеванђеље, па је овај рукопис и назван по њему. Ова књига има 362 стране ћириличког текста (писаног у два ступца) и око 300 украсних цртежа у боји и злату (то су иницијали, велика слова којима почињу одељци у књизи, украшени као слике). Поред текста, посебну вредност ове књиге представљају управо ликовни украси, који се по стилу и лепоти израде сматрају јединственим у свету.

Први наш средњовековни преписивач чије нам је име познато био је Глигорије. Он је оставио кратак запис на маргини Мирослављевог јеванђеља. Овај чувени српски средњовековни рукопис вероватно су писала два писара: главни (који је написао највећи део текста) није оставио трага о свом имену, док је други писар, који је у четири кратка записа на маргинама рукописа оставио сведочанство о свом имену и жељама, био „грешни Глигорије дијак”. Претпоставља се да је он преписао краћи део текста и израдио све украсе. Ево записа који је Глигорије оставио на последњој страни рукописа и његовог превода на савремени језик:

Из Глигоријевих кратких записа сазнајемо да он вероватно није био у милости свога господара, кнеза Мирослава. Стога се он, који за себе каже да је украсио Јеванђеље златом, обраћа господару са жељом да га „сачува себи”, тј. задржи у својој служби. Овакви записи представљају драгоцена историјска сведочанства и о личностима преписивача.

Осим што су се богослужбене књиге преписивале, доста њих се и преводило са грчког. Неке од главних преводилачких радионица налазиле су се у словенским манастирима на Светој гори. У то време писала су се и оригинална дела, као што су житија (биографије). Прво сачувано овакво дело је Житије Светог Симеона, које је написао Свети Сава у XIII веку. У том веку су настала и два житија Светог Саве, Доментијаново и Теодосијево.

Већи утицај народног језика на књижевни, српскословенски језик, може се уочити у световним правним документима, као што су повеље или законици. Ти списи су обиловали појединостима из свакодневног живота, а будући да се оне нису могле довољно добро исказати црквеним језиком, више се користио народни језик. Најстарија сачувана српска ћирилска повеља је Повеља Кулина бана (о добрим међудржавним односима и трговини са Дубровчанима), написана народним језиком крајем XII века. Најпознатији законик писан народним језиком свакако је Душанов законик из XIV века.

Све до XV века свештенство је било једини друштвени слој са ширим образовањем, тако да је црква давала основну оријентацију када је реч о књижевном језику. Ипак, у то доба јавља се и књижевност на народном језику, углавном преводи витешких романа (о Тројанском рату, Александру Великом и сл.), а од XV века романима се придружују и летописи (о главним средњовековним књижевним врстама прочитај више у Читанци). На српскословенском се писало и после пада српских држава под турску власт, с тим што је књижевни рад углавном био ограничен на манастире и преписивање црквених књига. Једна од истакнутих преписивачких радионица (скрипторија) у XV веку била је у манастиру Ресава, задужбини Стефана Лазаревића, касније названом Манасија (налази се у близини Деспотовца).

После пада српске средњовековне државе под турску власт, године 1459, дошло је (у XVI и XVII веку) до великих померања српског народа на север и северозапад. Пошто су се у једном од аустријскотурских ратова ангажовали на страни Аустрије, Србима је запретила застрашујућа турска одмазда. Зато је 1690. године из многих крајева Србије народ кренуо у велику сеобу на просторе северно од Саве и Дунава, све до Будима и Сентандреје, који су припадали тадашњој Хабзбуршкој монархији. Калуђери и свештеници су и на новом тлу наставили да преписују књиге на српскословенском језику. У првим деценијама XVIII века на овом језику последњи пише Гаврил Стефановић Венцловић, познати српски беседник тог доба. Но, Венцловић је за своје слушаоце, вернике, писао беседе и на народном језику, настављајући тако традицију неговања народног језика у писаној речи.