Почеци словенске писмености и стварање старословенског језика

Сеоба Словена

 

♦ Словени су између V и VII века почели да се селе из своје прапостојбине (претпоставља се да је то била територија између Дњепра на истоку и Одре на западу).

♦ Словени су дошли као неписмени пагани (многобошци), а сусрели су се са већ увелико христијанизованим живљем.

♦ Временом су и сами примили хришћанство.

♦ Када је у питању покрштавање, Словени су се нашли између латинског и грчког утицаја, између Рима и Цариграда, два средишта хришћанства.

♦ У Риму се хришћанство проповедало на латинском, а у Цариграду на грчком језику.

 

Словенска мисија

♦ Великоморавски кнез Растислав, желео је да се у његовој земљи хришћанска вера шири на словенском језику.

♦ На тај начин је тежио да се одупре политичком притиску немачког свештенства, односно „тројезичницима”, који су сматрали да се хришћанство може проповедати само на латинском, грчком или хебрејском.

♦ Византијски цар Михаило III је 863. године у Моравску послао Ћирила и Методија, учену браћу из Солуна.

♦ У то време су у околини Солуна, поред Грка, живели и Словени, па су браћа још у младости научила словенски језик.

Глагољица

♦ Пре пута у Моравску Ћирило и Методије су морали да преведу богослужбено Јеванђеље на словенски језик.

♦ За потребе ових превода створено је посебно писмо – глагољица.

♦ Сам назив глагољица настао је према словенском глаголу глаголати, што значи говорити.

♦ Овај алфабет је имао око четрдесет слова, јер је гласовни систем словенских језика био сложенији од грчког, па је за све те гласове требало направити посебна слова.

Ћирилица

♦ После смрти Ћирила и Методија рад њихових настављача у Моравској постаје све тежи због притиска немачког свештенства.

♦ Тако се словенска писменост ширила у различитим правцима.

♦ Неколико ученика Ћирила и Методија саставили су нову, једноставнију азбуку.

♦ Нова азбука је у част Ћирила названа ћирилица, а прихватили су је најпре Срби и Бугари.

♦ Ћирилица је направљена према једној врсти грчког писма – такозваном унцијалу.

♦ Имала је још четрнаест посебних слова за словенске гласове којих није било у грчком језику.

Старословенски језик

♦ Први књижевни језик већине Словена, који су створили Ћирило и Методије (крајем IX века) на основу словенског говора из околине Солуна, данас се назива старословенски језик.

♦ До краја X века језик превода Ћирила и Методија постао је богослужбени и књижевни језик већине Словена.

♦ На источној српској територији рано је превладала ћирилица, да би у XII веку она постала потпуно доминантна у српској држави Рашкој.

♦ Најзначајнији споменици старословенског језика са српских простора су Темнићки натпис, уклесан у камен у X или почетком XI века, и Маријино јеванђеље, написано најкасније почетком XI века. У њима се препознају црте српског говорног језика.

Почеци словенске писмености и стварање старословенског језика

Занимљивост

Да ли су наставни предмети Српски језик и књижевност и Историја повезани?

Наравно, нарочито када је реч, на пример, о историји језика. Зато је о мисији Солунске браће било речи и на часовима историје у VI разреду основне школе. Подсетићемо те на то једним одломком из уџбеника:

Припремајући се за тако важну мисију, Константин је створио прву словенску азбуку – глагољицу. Превео је Библију с грчког на словенски (старословенски) и са братом кренуо у Велику Моравску. Међутим, кад су стигли тамо, франачко свештенство почело је да се противи њиховом деловању.
Због различитих оптужби Константин и Методије су се упутили у Рим, како би за свој начин ширења хришћанства добили потврду од папе. Папа их је саслушао и дозволио им даљи рад. Константин се у Риму замонашио узевши име Ћирило и убрзо потом умро. Његов брат Методије је наставио започету мисију међу Словенима све до своје смрти 885. године.

Словени су између V и VII века почели да се селе из своје прапостојбине (претпоставља се да је то била територија између Дњепра на истоку и Одре на западу). Тако су, крећући се у неколико праваца, населили велики део Европе. На нову територију Словени су дошли као неписмени пагани (многобошци), а сусрели су се са већ увелико христијанизованим живљем. Временом су и сами примили хришћанство. Када је у питању покрштавање, Словени су се нашли између латинског и грчког утицаја, између Рима и Цариграда, два средишта хришћанства. У Риму се хришћанство проповедало на латинском, а у Цариграду на грчком језику.

Великоморавски кнез Растислав, владар једне словенске државице (на територији данашње Чешке), желео је да се у његовој земљи хришћанска вера шири на словенском језику. На тај начин је тежио да се одупре политичком притиску немачког свештенства, односно „тројезичницима”, који су сматрали да се хришћанство може проповедати само на латинском, грчком или хебрејском. Стога је од византијског цара Михаила III тражио да у Моравску пошаље учитеље који би на словенском језику проповедали хришћанство. Тако је византијски цар 863. године у Моравску послао Ћирила и Методија, учену браћу из Солуна. У то време су у околини Солуна, поред Грка, живели и Словени, па су браћа још у младости научила словенски језик.

Пре пута у Моравску Ћирило и Методије су морали да преведу богослужбено Јеванђеље на словенски језик. За потребе ових превода створено је посебно писмо – глагољица. Сам назив глагољица настао је према словенском глаголу глаголати, што значи говорити. Овај алфабет је имао око четрдесет слова, јер је гласовни систем словенских језика био сложенији од грчког, па је за све те гласове требало направити посебна слова.

После смрти Ћирила и Методија рад њихових настављача у Моравској постаје све тежи због притиска немачког свештенства. Стога су они напустили то подручје, па су неки отишли на југ, на Јадранско приморје, а неки у Бугарску. Тако се словенска писменост ширила у различитим правцима.

Неколико ученика Ћирила и Методија саставили су нову, једноставнију азбуку. Нова азбука је у част Ћирила названа ћирилица, а прихватили су је најпре Срби и Бугари. Ћирилица је направљена према једној врсти грчког писма – такозваном унцијалу (писму које се одликује већом заобљеношћу слова). Међутим, она је имала још четрнаест посебних слова за словенске гласове којих није било у грчком језику.

Занимљивост

Из историје речи пут

Стара словенска реч пут изворно се односила на „пролаз, путању, правац” којим се неко креће, и тек је накнадно, с појавом правих, зиданих путева, попримила значење друма или цесте. На језику старих Словена, прасловенском, та именица је гласила *pǫtъ (чита се: понт), јер је коренски самогласник у средини, између п и т, био једна врста назалног (носног) о (замислите једно о изговорено кроз нос). Тај глас временом су различити Словени почели да изговарају на различите начине: неки као чисто о (отуд словеначко pot), неки као у (отуд наше пут, словачко put, руско путь), неки као а (отуд македонско пат), неки као тврди полуглас (отуд бугарско път) итд.
У старосрпском је именица пут писмено посведочена од средине XIII века, у облику инструментала путем – баш као што је и ми данас користимо. Век касније, у Душановом законику наћи ће се израз по пути и правде, што значи „исправно и по правди”. Током времена (мереног столећима), из основног значења „пролаз”, поред конкретног „друм”, развила су се још нека апстрактна. На пример, од XVI века забележено је пут као израз множења: двапут, трипут. Од Вуковог доба јавља се и прилог попут у значењу „налик”.

(Јасна Влајић Поповић, Речитост речи, прилагођено)

Први књижевни језик већине Словена, који су створили Ћирило и Методије (крајем IX века) на основу словенског говора из околине Солуна, данас се назива старословенски језик. Сматра се да је Ћирило саставио и прво словенско писмо – глагољицу.

До краја X века језик превода Ћирила и Методија постао је богослужбени и књижевни језик већине Словена. Можемо, дакле, рећи да словенска писменост почиње стварањем текстова на старословенском језику.

Сматра се да су Срби словенску писменост заједно са хришћанством примили између 867. и 874. године, а што се писма тиче, Срби су на почетку своје писмености упоредо користили глагољицу и ћирилицу. На источној српској територији рано је превладала ћирилица, да би у XII веку она постала потпуно доминантна у српској држави Рашкој.

Најзначајнији споменици старословенског језика са српских простора су Темнићки натпис, уклесан у камен у X или почетком XI века, и Маријино јеванђеље, написано најкасније почетком XI века. У њима се препознају црте српског говорног језика.

Погледај како изгледају и како се читају одговарајућа слова глагољице и старе ћирилице:

Црноризац Храбар, „Слово о писменима”

Питањем постанка словенске писмености нарочито се бавио један стари словенски спис – Слово о писменима (данас бисмо то превели као Беседа о словима). Аутор овог кратког списа користио је псеудоним Црноризац Храбар (црноризац значи ’онај који је обучен у црну ризу, монах’). Претпоставља се да је он био један од Ћирилових и Методијевих ученика. Слово о писменима написано је на старословенском језику, највероватније 891. или 892. године. Оригинални старословенски текст овог списа није сачуван, али постоје његови бројни преписи.
Навешћемо одломак из једног преписа овог текста и његов превод:

У датом одломку се говори о томе да Словени пре покрштавања нису имали писмо, већ су се, уместо словима, служили „цртама и резама”. Након покрштавања почели су писати словенске речи грчким или латинским писмом, али без правила. У спису се даље наводи да се бог смиловао Словенима и послао им Ћирила, који им је „сачинио 38 слова, једна по узору на грчку азбуку, а друга према словенској речи”. У другом делу овог списа аутор брани словенски превод Светог писма и словенску азбуку од „тројезичника” (оних који су сматрали да се хришћанство може проповедати само на грчком, хебрејском и латинском). Иако је кратак, овај спис представља значајан документ о почетку словенске писмености.

Одговор на питање са почетка лекције

Како су настале речи азбука, абецеда и алфабет?
Према називима слова. У обе словенске азбуке, ћирилици и глагољици, постојали су називи за свако слово. Тако је а било аз (што значи ја), б – буки (што значи слово) итд. И тако, од назива за прва два слова настала је азбука. У латиници се слова читају овако: а (а), бе (b), це (c), де (d) итд. Када се прочитају прва четири слова, добије се реч абецеда. Слично је и са интернационалном речју алфабет, која је настала према називима за прва два слова грчке азбуке: алфа и бета.