Проучавањем уметности као стваралачког феномена баве се естетика и теорија уметности. Теоријске дисциплине су посвећене проучавању свих важних садржаја уметности. Оне уочавају и објашњавају карактеристике стваралачког процеса у појединачним уметностима, описују и тумаче изражајна средства, а изразито је развијена област проучавања уметности која се бави њеном историјом. Теорија уметности активно се бави и пријемом (рецепцијом) уметничких творевина и њиховим сложеним дејствима на публику.

У нашој култури и науци уобичајени назив за научну дисциплину која проучава ликовне уметности јесте историја уметности. Проучавањем позоришта, на пример, бави се театрологија, док филмологију занимају специфичности филмске уметности. Устаљени назив за научно проучавање књижевности јесте наука о књижевности.

У оквиру науке о књижевности посебно су развијене три области које с различитих аспеката проучавају књижевност и књижевноуметничке творевине. То су: теорија књижевности, историја књижевности и књижевна критика. У науци о књижевности постоје посебне методе чијом се применом омогућава поузданост, јасност и прегледност проучавања феномена књижевности, као и појединачних књижевних дела.

Појам методе везује се за сазнање до којег се долази у наукама. Одлике методичности су: систематичност, поузданост и проверљивост. Сваки пут када се одређеном методом дође до неког сазнања она може постати општеприхваћен начин изучавања блиских уметничких творевина. До спознаје се долази утабаним путем, односно методом.

Свака област науке има специфичне методе, које одражавају и саму природу науке. Тако се, на пример, експерименталне методе повезују с природним наукама. Група карактеристичних метода чини методологију одређене научне области. Скуп метода у науци о књижевности чини књижевнонаучну методологију. Књижевнонаучну методологију би требало разликовати од стваралачких метода као начина, поступака и техника уз помоћ којих аутори долазе до неког открића или уметничке креације.

Књижевнонаучне методе одражавају сложеност и разноврсност књижевних уметничких дела. Књижевне методе су најчешће условљене карактеристикама конкретних књижевних дела и стручним опредељењима проучавалаца.

Начелно се разликују спољашњи и унутрашњи приступ књижевном делу. Док се спољашње књижевне методе баве извантекстовним чиниоцима (биографија писца, историјски и друштвени контекст настанка књижевног дела), унутрашње (иманентне) методе усмерене су искључиво ка проучавању текста књижевног дела. У оквиру ове две оријентације развиле су се различите методолошке теорије, од којих се неке не примењују активно, док су друге превазиђене захваљујући новим сазнањима или редефинисаним ставовима. Истовремено, неке од старих метода бивају обновљене, а неке се уско специјализују за приступе појединим појавама у књижевности.

Сложеност књижевног дела и разноврсност појава у књижевности подстичу теоретичаре да сваком делу приступају као особеној и непоновљивој творевини. Није ретка појава да се једном истом делу приступа с различитих гледишта, односно путем различитих метода, у тежњи да се расветле кључне естетске вредности и што прецизније опишу његове карактеристике. Научно засновано проучавање књижевности и објективна књижевна критика захтевају не једну методу, већ садејство различитих метода у методолошком поступку који ће уважити све важне карактеристике књижевног дела. Такав приступ се назива методолошки плурализам или плурализам метода.

Сам текст књижевног дела основни је извор за проучавање тог дела, али се у гледишта проучавалаца укључују и сви други текстови који прате појаву конкретног књижевног дела. Због тога разликујемо примарне и секундарне изворе за тумачење књижевних дела.

Примарни извори за проучавање књижевних дела представљају веродостојна издања књижевноуметничких текстова која најпоузданије приказују књижевно дело, односно његову садржину. Секундарни извори за проучавање књижевних дела јесу текстови који су настали поводом једног књижевног дела или групе књижевноуметничких текстова. То могу бити научне студије, стручни текстови, књижевне критике, теоријски радови, студије и стручна мишљења објављена у одговарајућим публикацијама, резултати истраживања у сродним научним областима (историја, филозофија, етнологија итд.). Укрштањем различитих гледишта поводом једног књижевног дела постижу се најбољи резултати у његовом тумачењу, односно интерпретацији.

Једна од најпознатијих унутрашњих метода у науци о књижевности заснива се на идеји о слојевитој структури књижевног дела. Роман Ингарден је 1931. године у књизи О књижевном делу на систематичан начин представио учење о слојевитој структури књижевног дела. Он је књижевноуметнички текст описао као вишеслојну творевину.

Ингарден је закључио да сложеност књижевног дела произилази из чињенице да се у његовом стварању, као и у његовој рецепцији, појављује више различитих слојева (слој звучања, слој значења, слој аспеката, тј. углова посматрања, и слој приказане предметности) који делују здружено и непосредно утичу на доживљавање прочитаног, на његово разумевање и, наравно, на тумачење значења која се посредством текста формирају. Као резултанта Ингарденових тумачења слојевите структуре књижевног дела појављује се и слој идеја, односно највишег смисла и универзалних значења дела. Оваквим приступом Ингарден је преусмерио проучавање књижевног дела ка самом тексту и подстакао унутрашње проучавање књижевног дела, лишено ослањања на чињенице из стварности.