Немањићи (одломци)
Стефан Немања био је последњи у низу рашких великих и родоначелник династије владара који су се по њему назвали Немањићи. […] Немањићи нису нова династија по пореклу него по значају који су имали у српској историји. […] У време његовог рођења Немањини родитељи били су у прогонству у Зети. Он је рођен у месту Рибници, у данашњој Подгорици. Са променом прилика његова породица се враћа у Рашку. Био је најмлађи од четворице браће те су отуда његови изгледи у политици били најмањи. Али Немања подсећа на трећег царевог сина из народних прича који, као најмлађи, својом вредношћу мора да освоји првенство које су његова браћа стекла рођењем, да покаже да има предност над њима, односно да докаже да је најбољи, и онај којем увек на крају после свих искушења треба да припадне царска круна. […]
Након великих имена којима почиње историја епохе Немањића долази неколико мањег формата. Стефан Првовенчани умро је 1227. У наредних педесетак година владала су његова три сина: најпре најстарији Радослав (до 1234), затим средњи Владислав (до 1243) и, на крају, најмлађи Урош, чија је владавина најдуже трајала (1243–1276). (Пада у очи да су у лози Немањића на сличан начин као у лози старозаветних праотаца млађи синови по правилу добијали предност над старијима: Немања над своја три старија брата, Стефан Првовенчани над Вуканом, а РасткоСава над обојицом, Владислав над Радославом а Урош над обојицом, од Урошевих синова, млађи Милутин над старијим Драгутином, од синова краља Милутина Стефан Дечански над старијим полубратом Константином, тако да је линија наслеђивања, све до Стефана Душана, ишла преко млађих или најмлађих синова). Прва два сина Стефана Првовенчаног показала су се као слаби владари и несамосталне личности. Радослав, будући да су му и мајка и жена биле Гркиње, водио је прогрчку политику, ослањајући се на Епирско царство као на моћног суседа. О значајном степену његове образованости сведоче теолошка питања која је упутио ученом Грку Димитрију Хоматијану, охридском архиепископу. Карактеристично је да се он није обратио свом стрицу Сави, српском архиепископу, него управо његовом противнику који се супротстављао аутокефалности српске цркве и како показује једно сачувано писмо, оштро нападао Саву. […] Нови краљ Владислав, ожењен бугарском принцезом, владао је ослањајући се на Бугарску која је у то време била најмоћнија држава на Балкану. Али када је моћ Бугарске услед татарске инвазије скршена, дошло је до нове промене на српском престолу и краљ је постао трећи, најмлађи брат Урош I, који је најдуже и најбоље владао, па су га историчари назвали Великим. […]
Период од Немањиних Ђурђевих Ступова, живописаних око 1175. до манастира Градац, задужбине краљице Јелене, подигнутог око 1275, представља први велики век у историји српске уметности, пре свега архитектуре и сликарства. Врхунац архитектуре овог доба је Немањина Студеница. Иако су остали манастири, изграђени све до Милутиновог доба, били изузетне архитектонске лепоте, не могу се поредити са Студеницом. Али у сликарству настављен је успон започет студеничким фрескама (1208/9) и управо је у овом периоду, када је Србија политички стагнирала, старо српско сликарство достигло врхунац у свом развитку тако да се о овом времену може говорити као златном добу у историји нашег фрескосликарства. У то време подигнути су манастири с најлепшим фрескама: Милешева код Пријепоља, задужбина краља Владислава, Морача близу Колашина, задужбина кнеза Стефана, сина Вукановог, Храм светих апостола у Пећи, задужбина архиепископа Арсенија и Сопоћани код Новог Пазара, задужбина краља Уроша I. Фреске у та четири манастира заједно са студеничким фрескама учиниле су XIII век највећим веком у историји нашег сликарства. […]
Централна личност на политичкој сцени Србије у то доба био је млађи син краља Уроша I, краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321). Он је био неимар политичке и економске моћи државе, и као највећи градитељ међу нашим старим владарима посредно заслужан и за њен уметнички процват.
За његову улогу индикативна је и једна неповољна околност: он није био једини владар у земљи. У том периоду Србија је имала два краља, Драгутина и Милутина. Најпре је на власт и то насилним путем дошао Стефан Драгутин пошто је уз помоћ Мађара свргнуо свог оца Уроша. Био је то чин који је наишао на неодобравање у земљи, против тога су биле и црква и краљица мајка Јелена. Владавина новог краља, започета у тако несрећним приликама, била је праћена неуспесима у ратовању с Византијом и окончана личном несрећом владаревом: после пада с коња сломио је ногу што је схватио као божју казну за грех почињен према оцу. После шестогодишње владавине (1276–1282) одрекао се власти у корист свог млађег брата. Задржао је само северне области Србије којима је његов таст, мађарски краљ, додао простране поседе на својој територији као феуд и на том подручју владао је све до своје смрти (1317) као сремски краљ. У споразум између два брата ушла је одредба да линија наслеђивања треба да иде преко Драгутина, што Милутин није имао намеру да испуни. Између два краља и касније је долазило до сукоба и међусобних ратова што је довело до поделе државе. Део државе додељен је на управу и краљици Јелени (Зета, Травунија, горњи Ибар) која је такође наступала као самосталан владар. Чак су се јавила и два имена за државу: у једном западном документу Драгутинова држава названа је Србијом, а Милутинова Рашком. Унутрашње прилике у земљи биле су врло сложене, пуне напетости, бремените сукобима, тако да је била потребна велика вештина владати и одржати се на власти и, уз то још, јачати земљу и учинити је на крају најмоћнијом државом у региону.
Извор: Јован Деретић. Културна историја Срба.
Београд: Филолошки факултет; Крагујевац: Нова светлост, 2001, стр. 64–92.