Појмом хуманизам и ренесанса најчешће се именује период у култури и уметности Европе од 14. века до последњих деценија 16. века. Данас се усталило мишљење да се термини хуманизам и ренесанса користе као синоними. Поједини научници указују на то да је период хуманизма заправо претходио ренесансном добу. Већ од краја 13. века у радовима водећих уметника, у ставовима појединих филозофа, али и у начину живота запажају се значајне промене. Постојање и уметничко стваралаштво почињу да се, и у садржајима и у формама, опиру религијским схватањима. Истиче се људско достојанство, указује се на оригиналност и непоновљивост индивидуалног постојања, па се човеку даје повлашћено место у свету, као и слобода да управља својим животом, да непосредно и стваралачки исказује осећања и размишљања.

Промене у схватању човековог положаја у свету нису биле нагле ни револуционарне. Оне су трајале деценијама, развијале су се различито и у етапама, у зависности од друштвених прилика и конкретних историјских околности. Зато се уобичајено сматра да хуманизам претходи ренесанси као наговештај нових идеја и значајних промена, а да ренесанса представља остварење најважнијих хуманистичких идеја у начину живота и стваралаштву.

Колевка хуманистичких, а потом и ренесансних идеја, била је Италија. Постепено, идеје хуманизма и ренесансе шириле су се у друге водеће европске земље: Холандију, Шпанију, Енглеску, Француску, Немачку. Када је реч о уметности, идеје хуманизма и ренесансе најнепосредније су изражене у делима ликовних уметника и књижевника.

Сваку промену у духовним делатностима, нарочито у уметности, прате одговарајућа збивања у друштвеном животу. Значајне новине које су условиле појаву хуманизма, а потом и ренесансе, везане су за световно друштво. Оно се све више одваја од цркве и религијских институција и почиње да организује живот који није руковођен искључиво религијским догмама и верским принципима. Промењен однос према религији мотивисао је људе да теже остварењу личне среће у раду и стваралаштву. Световно друштво, посебно током 14. века, почиње да се описмењује и богати, а потом и да стиче и развија друштвени статус који омогућује доношење одлука и утиче на промену постојећег стања у друштву.

Средњовековни град је био утврђење, сигурно уточиште, одбрамбена линија. Хуманистичко доба отвара градове, па се и изван њихових зидина подижу насеља. Развијају се трговина и производња. Становништво све више напушта сеоску средину и прелази у градове у потрази за остварењем личне животне среће. До 16. века највећи европски градови имали су нешто више од 100.000 становника, да би се већ током наредних неколико деценија у Напуљу, Венецији, Паризу, Севиљи, Лондону и Антверпену тај број удвостручио.

Град је постао не само погодно место за рад и зараду, за бољи и практичнији живот, већ и простор на којем се развија уметничка делатност. Бројно становништво градова добија могућност да задовољи своје културне потребе. Захваљујући томе, град из доба хуманизма и ренесансе постаје центар културног живота друштва, простор на којем се уметник, често и непосредно, сусреће са својом публиком.

Штампана књига је у периоду од 13. до 16. века готово потпуно потиснула рукописну књигу. Гутенбергова штампарска преса омогућила је да се књига и књижевност шире темпом који је дотад био незамислив и да доспеју до најшире публике. Први купци и корисници књиге, њени читаоци, били су занатлије и трговци, али убрзо она доспева и међу друге слојеве друштва. Писац излази из анонимности, постаје читан, познат и популаран. Неки од највећих писаца хуманизма и ренесансе славу су доживели већ за живота.

Значај књиге се огледао и у томе што се она могла преносити из једне културне средине у другу и преводити. На пример, популарност Петраркиних песама из Канцонијера значила је ширење не само песникове поетике, већ и идеја новог доба, посебно међу младим и даровитим људима. Поред дела писаца као што су Данте, Петрарка и Шекспир, развијала се и такозвана популарна књижевност. Прилагођеност тема укусу, потребама и интелектуалним могућностима најширег слоја публике увећавала је продају књига. Ова појава прати писце и књижевност све до данас. Објављивати много књига није значило, као што ни данас не значи, масовну производњу естетски вредних књижевних дела.

Писци античког доба, Грчке и Рима, за ауторе и мислиоце из доба хуманизма и ренесансе представљају поново откривене узоре и стваралачку инспирацију. У многим делима која ћеш имати прилике да читаш запазићеш мноштво мотива из античке културе, посебно ликове и појаве из света митологије. Утицај античког доба, нарочито филозофске мисли Платона и Аристотела, био је знатно шири. Управо је античка филозофија допринела да се другачије гледа на живот, веру и обичаје. Хуманисти не поричу нити одбацују хришћанство. Мењају се хришћанска мисао и став према вери. Верско осећање и религиозни обичаји не сматрају се догматским и окошталим, већ им се приступа знатно слободније. Актуелизује се античко схватање врлине, које се доводи у везу са узвишеним моралним вредностима. У многим књижевним делима запазићеш чврста морална гледишта која се најчешће приказују у ставовима лирских субјеката, односно у ставовима и речима ликова.

Угледање на најбоље латинске ауторе уноси у дела писаца хуманизма и ренесансе осећај за меру, уравнотеженост и потребу за строгим и често врло захтевним песничким формама.

Уметничке појаве са обележјима хуманизма и ренесансе најизраженије су у области ликовних уметности, а потом у књижевности и музици.

Сликарство хуманизма и ренесансе посебно је било развијено у Италији и Холандији. Савршен склад и хармонију античког духа најнепосредније су изразили италијански сликари и архитекте. Историјски значај у сликарству хуманизма и ренесансе има откриће перспективе, која нарочито долази до изражаја на слици Ботичелијеве Венере.

Музика хуманиста трага за новим стваралачким могућностима и изражајним средствима којима ће се испољити сложени свет човекове осећајности и интимних расположења. Штампарска преса је посредно утицала и на музику – од 1470. године почињу да се штампају нотна издања музичких дела. У Италији се све више развија музика писана ради извођења у паузама позоришних представа. „Лаке ноте” и њихов забавни карактер учинили су ову врсту музике популарном у свим друштвеним слојевима. У наредном веку настаје опера. За кратко време опера је доживела велику популарност. Најстарија сачувана опера потиче из 1607. године – реч је о Монтевердијевом делу под називом Орфеј. Верује се да прва опера датира с краја 16. века.

Корак напред

Посматрај пажљиво слику Рођење Венере Сандра Ботичелија. Запази којим су карактеристичним сликарским изражајним средствима приказани антички религијски мотиви и митолошки ликови. Каква расположења у дело уносе боје, светлост и сенке? Шта се њима посебно наглашава? Запази улогу композиционог распореда ликова. Којим је ликовним детаљима истакнута Венерина лепота? Посматрај изразе лица других ликова. Проучи загонетну смиреност и лепоту на Венерином лицу. Какве утиске и размишљања подстиче у теби ово дело? Упореди Ботичелијеву слику са неком сликом средњовековне уметности. Које значајне разлике откриваш? Шта Ботичелијева слика смело наглашава и када је реч о теми и када су у питању садржаји?

Главна обележја књижевности хуманизма и ренесансе јесу:

• инспирисаност делима античке књижевности;
• употреба народног језика (праћена утицајима поетике усмене књижевности);
• изражавање личних и интимних осећања;
• снажно испољавање љубавног заноса, посебно у поезији;
• сликовитост песничког језика;
• испољавање артистичког умећа у обликовању тема и мотива;
• присуство мотива из античке традиције, нарочито из грчке и римске митологије;
• настојање аутора да одабрану тематику приказују на уверљив начин;
• дочаравање духа времена и доба, повремено чак и актуелних дешавања;
• мотивисаност поступака и гледишта ликова снажним осећањима;
• присуство моралне димензије, која често садржи и јасну поуку;
• приказивање и тумачење сложених емоција;
• настојање да се одабрана тематика приказује на уверљив начин.

Пасторала се развила из поезије пастира и пастирица. Такође, важни су и ликови нимфи и пастира. Живописне сцене, површни заплети и угодни доживљаји које подстиче гледање пасторала чинили су ову драмску врсту омиљеном међу дворском свитом.

Комедија дел арте (итал. сommedia dell^,arte) заснива се на народној традицији и била је врло популарна током 16. века. Углавном је везана за Италију, али се јавља и у другим срединама. Комедија дел арте је драмска игра путујућих дружина. Представе, веома популарне међу публиком, изводиле су путујуће дружине глумаца, мушкараца и жена. Они су, најчешће на отвореном простору, на градским трговима, вашариштима, о празницима и свечаностима, изводили кратке драмске комаде чији је циљ био да публику засмеју и орасположе. Битнији од садржине био је сам начин извођења. Комедија дел арте је драмска игра импровизације. Она није имала унапред одређен текст, већ само кратак опис неке сцене, коју би затим глумци приликом извођења разрађивали, а повремено и преобликовали. Извођење се пре свега заснивало на импровизовању. Комедија дел арте је имала типизиране ликове са устаљеним драмским улогама, карактерима, па и костимима. Најпознатији су типски ликови младих љубавника, Арлекин, Пјеро (кловн), Пулчинела... У различитим државама ови ликови су имали другачија имена, али је њихов лик увек био типски. Извођачи су поседовали велики глумачки таленат, били су добри играчи и певачи, а умели су и да изводе разне акробације.

Ренесансна драма се углавном повезује са појавом професионалног јавног позоришта. Позоришта настају широм Италије, Шпаније и, посебно, Енглеске. Краљица Елизабета је у позоришту видела снажан инструмент за образовање друштва, могућност да се посредством позоришне представе публика упозна са важним историјским догађајима. Елизабетино подржавање позоришта било је толико снажно да је она финансирала поједине позоришне трупе и наручивала комаде са одређеном тематиком. Ово златно доба позоришта и драме историчари позоришта често називају елизабетанско доба. У ово време ствара и највећи драмски писац ренесансе, а вероватно и свих времена – Шекспир. Позоришни објекти су ницали на обали реке Темзе. Позоришта су била осмоугаоног облика, висока, са отвором на средини, према небу. Публика је седела на галеријама. Великодостојници су имали право да током извођења представе седе на сцени. Како су била од дрвета, ова позоришта су често страдала у пожарима.

Доба 14. и 15. века на Балкану обележено је великим изазовима и бурним историјским дешавањима. Турска окупација и настојање да се очувају основне националне вредности изазвале су измењене токове развоја уметности, посебно књижевности. Нису створени ни одговарајући предуслови који су у другим европским срединама омогућавали појаву и процват хуманистичких, а потом и ренесансних идеја.

На подручју Дубровника и Боке Которске од почетка треће деценије 15. века стварана су дела на народном језику, на штокавском источнохерцеговачком дијалекту (иj)eкавског изговора.

Услед географских и политичких околности, књижевност ренесансе и, касније, барока и просвећености сматрају се засебним и изузетно значајним појавама. Предуслови за развој ренесансе били су упорно брањена самосталност Дубровачке републике, трговачке делатности њених грађана и општа покретност становништва, која се огледала у трговини и образовању. Најмлађи житељи Дубровника и Боке Которске најпре су на студијама у водећим центрима образовања долазили у контакт са ренесансним песништвом и духом новог доба, који је радо прихватан у матичној средини. Највише се развијала поезија, у којој је било не само Петраркиног утицаја, већ и великог уплива мотива из поетике усменог стваралаштва. Такође је била развијена и драмска књижевност.

Водећи писци ренесансе у Дубровнику и Боки Которској били су Илија Цријевић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Мавро Ветрановић, Марин Држић, Антун Сасин, Јурај Шижгорић, Винко Прибојевић, Микша Пелегриновић, Ханибал Луцић, Марко Марулић, Луј Пасквалић.