Култура и уметности средњег века тесно су повезани са друштвеним уређењем и оновременим збивањима, појавама и схватањима живота и човековог положаја у свету. Због тога се о средњовековној књижевности говори као о значајној појави у оквиру друштвене и културне епохе средњег века. Њено трајање уобичајено је омеђено двема годинама које представљају прекретнице у развоју већине европских друштава. То је период између 476, године пада Западног римског царства, и 1453. године, коју је обележио пад Цариграда.

Живот средњовековног човека био је тежак, нестабилан и оптерећен многим практичним проблемима. Економска оскудица, немаштина, заразне болести и честа ратовања подстицали су код људи страх од смрти, страх од тежине казне на оном свету и појачани доживљај пролазности живота. Окренутост средњовековног човека религији често је подстицана управо таквим околностима. Хришћанска религија представља доминантан поглед на свет, који је снажно обликовао свакодневицу, али и покренуо најзначајнија и највећа друштвена збивања и промене. Религијска гледишта су обележила и све појаве у уметностима: архитектури, сликарству, музици, па и у књижевности. Образовање је углавном било организовано у црквеним и манастирским заједницама и везано за хришћанску мисао о животу.

Средњовековна књижевност је прожета хришћанским виђењем живота. Мотиви и теме књижевних дела пре свега су религијског карактера. Аутори су инспирисани верским текстовима, мотивима из Библије, животима светаца или одабраних историјских личности. Уз хришћанску традицију, у средњовековној књижевности уочавају се и утицаји из антике, хебрејске историје, источњачке културе и, посебно, из фолклорне традиције. Народна (усмена) књижевност живи, ствара се и преноси у народним колективима напоредо са делима писане средњовековне књижевности, која се увек везује за рад талентованих појединаца при црквама и манастирима. За ауторе дела средњовековне књижевности прошлост је посебно значајна. У прошлости, а нарочито у хришћанском наслеђу, трага се за одговарајућим животним узорима, односно за понашањем које приказује верске идеале и усклађено је са животом у вери.

Схватање уметничког стваралаштва у књижевности средњег века донекле се разликује од односа према уметничкој активности који познајемо из антике и новог доба. Средњовековни аутори формирају и прихватају моделе писања и настоје да се изразе у оквиру постојећих, понекад веома чврсто задатих стваралачких форми. Измишљање и маштање постају својствени стваралачкој делатности касније, од доба хуманизма и ренесансе. Оригиналност као главно својство уметничког стваралаштва другачије се схватало у средњовековној уметности. Средњовековни уметник је настојао да у задатим облицима, у складу са владајућим и прихваћеним идејама и погледима на свет, искаже сопствена гледишта. Оригиналност средњовековног уметника огледала се у чињеници да се у задатим формама и у одређеној групи тема уметнички обликују нови садржаји. Све водеће европске књижевности, међу њима и наша књижевност, дугују своје естетске домете наслеђу формираном управо у епохи средњег века.

Скрипторијум или писарница била је, уз библиотеку, главно место настанка и деловања средњовековне књижевности. Сви текстови су израђивани руком, махом на пергаменту, без обзира на то да ли су оригинално стварани, превођени или преписивани. Уобичајено је било да на рукопису ради више уметника. Писар је био задужен за текст дела, док је илуминатор (ситносликар) осликавао (илустровао) рукопис мањим цртежима на ободима рукописа (вињете). Посебна пажња је била посвећена облику, величини и украсима наслова и почетног слова у тексту, које се назива иницијал, а углавном се израђивало у црвеној боји. Средњовековни рукописи су зато вредна и значајна дела не само књижевне већ и ликовне уметности.

Из редова монаха и свештених лица издвајани су они који су имали способности да се благовремено науче читању и писању. Талентовани и обучавани појединци били су ангажовани да преписују свете књиге; најчешће су то били библијски текстови. Писари, талентовани за стваралачки рад, били су непосредно инспирисани делима која су читали или преписивали. Њихову пажњу су нарочито привлачили текстови у којима је приказивана или описивана снага верског доживљаја света и религијског заноса. Животи и дела светих људи посебно су их охрабривали да истрају у животу посвећеном религији, да се изборе са искушењима и задовоље често строге религијске норме. Рад у скрипторијуму био је скоро целодневан и, за преписиваче и писаре, често исцрпљујући. Ипак, преписивачка делатност и писање сматрани су видом религијског чина, понекад чак и обредне радње. Преписивање религијских текстова доживљавано је као делатност којом се шири божја мисао, велича и слави божје дело.

Језичка ситуација средњовековне епохе била је сложена. У средњем веку развијене су две подједнако снажне друштвене, политичке и културне средине. На истоку Европе друштво и култура развијају се под снажним утицајем Византијског царства. У Грчкој, на већем делу Балкана, Мале Азије и у Египту грчки језик је био језик културе и књижевности. На западу Европе развија се наслеђе на латинском језику. Језици црквених књига и обреда су хебрејски, грчки и латински, а у 9. веку почиње и борба за признавање словенског језика као званичног језика литургије. Оштар расцеп европског простора нарочито је појачан 1054. године поделом цркве на православну и католичку. Између осталих разлика, посебно је био значајан однос цркава према језику. Византија је дозвољавала богослужење и на народном језику, док је католичка црква инсистирала на употреби само три „света језика” (латински, грчки и хебрејски). Примат је имао латински језик, па он у средњем веку на западноевропском простору постаје језик администрације, образовања, науке и уметности. Језичка подела је утицала и на формирање две истакнуте културне зоне, па данас говоримо о источној (византијској) средњовековној традицији и западној средњовековној традицији или латинском средњовековљу.

Писац средњовековне књижевности обично је анониман. Писци средњовековне књижевности сматрали су да их Бог надахњује да стварају текстове. Зато нису сматрали да испод текста који су створили треба да се потпишу. Ауторски глас се у делу појављује онда када се писци молитвом или речима похвале обраћају Богу и захваљују на томе што су удостојени могућности да стварају. У текстовима које стварају, писци неретко сами себе приказују као захвалне, али унижене, одане вери, као пролазне и ништавне спрам величине и вечности Божјих дела.

Публика средњовековне књижевности је различита и у знатној мери одређена сталешком припадношћу. Зато се понекад каже да је средњовековна књижевност сталешки подељена већ према томе којем су друштвеном слоју намењена одређена књижевна дела. Књижевни родови и врсте који се развијају и негују у цркви (духовна књижевност) разликују се од књижевних форми популарних међу владарима и феудалцима (световна књижевност).

У књижевности која се ствара под окриљем цркве настају литургијски текстови, црквена поезија, верске, алегоријске и поучне песме, црквене беседе, приче и други прозни религијски текстови, као и пригодне драме (такозвани моралитети и духовне драме), које приказују библијске сцене са снажним религиозним и моралним поукама, радо извођене и гледане о црквеним празницима или током верских светковина.

Језици званичне администрације, науке, па и уметности били су туђи обичном човеку и веома су се разликовали од језика коришћеног у свакодневној комуникацији. На романском, германском и словенском простору појављују се књижевна дела на језицима блиским народном говору. Велико интересовање влада за јуначке епове, љубавну лирику и роман. У позном средњем веку млади људи, најчешће студенти, путујући свештеници стварају на латинском језику световну поезију која се на критички и ироничан начин односи према цркви и црквеној књижевности, понекад чак и оштро им се супротстављајући. Сачувана је збирка од око три стотине таквих песама под називом Carmina burana.

Српска средњовековна књижевност припада источној, византијској традицији. Први књижевни језик Срба био је старословенски језик. То је био заједнички језик свих Словена између 9. и 10. века. Српска редакција старословенског језика назива се српскословенски језик. Српскословенски језик је био језик образованих, школованих људи, односно језик на којем се конституисала и највећим делом развијала српска средњовековна култура.

Језичка ситуација код Срба у средњем веку повезана је са примањем хришћанства. У књижевним делима наших средњовековних аутора постепено су се развијали и учвршћивали језички садржаји карактеристични за нашу средњовековну културу и књижевност.

На почетку развоја српске средњовековне књижевности највише је било превода са грчког, а потом и са латинског и других језика. Посредством ових превода, у српску средњовековну књижевност уведено је мноштво мотива, тема и жанрова, али и значајних стилских одлика и стваралачких поступака из времена антике, који ће постати карактеристични за оригинална дела наших средњовековних писаца.

Општа места (топоси) карактеристична су за књижевна дела у средњем веку. Уобичајено је да дела започињу обраћањем Богу, да се Божја промисао истиче као инспирација за рад, па се износе речи захвалности, а понекад и молитве да рад буде успешан и Богу угодан. Неретко се дешава да аутори дело именују као принос („приношеније”) којим славе Божје име и дело, али и манифестују снагу религијског надахнућа. Захваљујући познавању кључних мотива из Библије или догађаја који су обележили епоху, најчешће се открива смисао бројних алузија (недоречености, наговештаја), које су одлика стила средњовековних писаца.

Општа места у стилу текстова средњовековне књижевности представљају и цитати. Највише се цитирају библијски текстови. Постоје директни цитати, који се редовно означавају наводницима, али се користе и сложенији облици цитирања – књижевни цитати библијских текстова, у којима се цитиране речи употребљавају у новом, понекад и неочекиваном значењу. У средњовековној књижевности настајали су текстови разноврсни по форми (облику). Њихове форме и структуре биле су устаљене и утврђене, а веома често и кодификоване (прописане одговарајућим правилима). Разлика између песама и прозних текстова није била тако оштра, па је тешко разликовати родове средњовековне књижевности у данашњем смислу речи. У наредној табели наведене су и описане уобичајене књижевне врсте у средњовековној византијској књижевности.

Корак напред

Ево неких назива за стилске фигуре које су користили писци средњовековне књижевности. Откриј сликовите кованице у њиховим терминима за стилске фигуре. Пронађи и протумачи семантичку везу између средњовековног и данашњег именовања стилских фигура.

• крајегранесије – акростих
• инословије – алегорија
• нестатак – елипса
• изобилије – плеоназам
• иметвореније – ономатопеја
• поруганије – иронија
• отименије – метонимија
• притча – парабола
• превод – метафора
• свратословије – перифраза