Стара шума (одломци)
По налогу мрачног господара Саурона исковано је двадесет прстенова моћи: три су поклоњена вилењацима, седам патуљцима, а девет људима. Прстенови су својим носиоцима давали снагу и вољу да владају својом расом. Двадесети прстен, искован у тајности, у земљи Мордор, имао је моћ да управља осталим прстеновима. Током једне битке против људи и вилењака, Саурон страда, а његов прстен бива изгубљен.
Два и по миленијума касније, прстен се налази у Округу, у власништву хобита Билба Багинса. Када, по савету чаробњака Гандалфа, Билбо пристане да се одрекне прстена и преда га младом Фроду Багинсу, започиње невероватно путовање Дружине прстена. Циљ ове дружине, коју предводи Фродо, јесте да уништи прстен у који је уливена Сауронова окрутност и злоба и тако спречи да зло завлада Средњом Земљом. Прстен, пак, тежи да се врати свом правом господару.
Пред тобом је одломак из романа Дружина прстена, првог романа трилогије Господар прстенова.
Изненада Фродо се пробуди. У соби је још било мрачно. Весели је стајао ту са свећом у једној руци, а другом је грувао о врата. „У реду! Шта је?”, упита Фродо, још уздрман и пометен.
„Шта је!”, повика Весели. „То је да је време за устајање. То је да је пола пет и да је веома магловито. Хајде! Сем већ спрема доручак. Чак је и Пипин на ногама. Ја баш крећем да оседлам поније и доведем оног што има да носи пртљаг. Пробуди оног отомбољеног Дебелог. Мора да устане да нас бар испрати.”
Убрзо после шест часова пет Хобита били су спремни да пођу – Дебели Болџер још је зевао. Искрали су се тихо из куће. Весели је ишао напред водећи једног натовареног понија и запутио се стазом кроз честу иза куће, а потом пресекао преко неколиких пољана. Лишће је на дрвећу блистало, а са сваке гранчице откидале су се капи; трава је била сива од хладне росе. Све је било непомично, и далеки звуци чинили су се блиски и јасни: живина која је торокала у неком дворишту, неко ко је затварао врата извесне удаљене куће.
У штали нађоше поније; издржљиве мале животиње од врсте веома омиљене међу Хобитима, не брзе, али погодне да раде цео дуги дан. Они их узјахаше и убрзо су залазили у маглу, која као да се с оклевањем отварала пред њима, а затварала непријатно за њима. Пошто су јахали отприлике један час, лагано и не причајући, угледаше Живицу како се одједном дигла пред њима. Била је висока и премрежена сребрном паучином.
„Како ћете проћи кроз ово?”, упита Фредегар.
„За мном!”, рече Весели. „И видећеш.” Он скрете лево и ускоро стиже на једно место где је живица завијала унутра, дуж руба једне увале. Ту је на извесној удаљености од Живице био начињен усек, који се благо спуштао у земљу. Имао је са страна зидове од цигала који су се постојано дизали, да изненада начине лук и створе тунел који је урањао дубоко испод Живице и излазио у удубљење са друге стране. Ту Дебели Болџер стаде. „Збогом, Фродо!”, рече он. „Волео бих да не одлазиш у шуму. Надам се само да ти неће бити потребан спас пре но што се овај дан заврши. Али добра ти срећа – данас и сваког дана!”
„Ако нема горих ствари пред нама од Старе шуме, онда ћу имати среће”, рече Фродо. [...] – „Збогом!”, завикаше сви, одјахаше низ косину и изгубише се Фредегару из вида зашавши у тунел. Био је мрачан и влажан. На другом крају затварала га је капија од густо усађених гвоздених шипки. Весели сјаха и откључа капију, и када су сви прошли, затвори је поново. Она се склопи са звекетом, а брава шкљоцну. Тај звук је био злослутан.
„Ето!”, рече Весели. „Напустили сте Округ и сада сте напољу и на ивици Старе шуме.” „Јесу ли оне приче о њој истините?”, упита Пипин. „Не знам на које приче мислиш”, одговори Весели. „Ако мислиш на старе бау-бау приче које су Дебелом дадиље знале да причају, о бауцима и курјацима и таквим стварима, рекао бих да нису. У сваком случају, ја не верујем у њих. Али Шума јесте чудна. Све је у њој много више живо, много свесније онога што се дешава, да тако кажем, него што су то створови у Округу. А ово дрвеће не воли странце. Оно те посматра. Док дан траје, углавном се задовољава тиме да те просто држи на оку и не чини баш много шта. [...] Али ноћу ствари могу бити до крајности застрашујуће, или је бар мени тако речено. [...]”
„Је ли дрвеће једино што је опасно?”, упита Пипин.
„Има разних чудних створова што живе дубоко у шуми и на њеној другој страни”, рече Весели, „или бар сам ја тако чуо; али никад нисам видео ниједног. Међутим, нешто прави стазе. Кад когод зађе унутра, налази стазе, али оне као да се на неки чудан начин премештају и мењају с времена на време. Недалеко од овог тунела налази се, или се дуго налазио, почетак једне пошироке стазе која води до Пропланка ломаче, а онда, мање-више, нашим правцем, источно и мало ка северу. То је стаза коју ћу покушати да нађем.” [...]
Извор:
Џ. Р. Р. Толкин. Господар прстенова (Књига 1).
Превео Зоран Станојевић.
Београд: Нолит, 1981, стр. 189–191.
Корак напред
• Прочитај прву књигу романа Господар прстенова, а затим погледај филмску адаптацију овог литерарног дела. Забележи разлике које запажаш.
• Издвој једну сцену из романа која ти се посебно допала и припреми се да усмено образложиш зашто.
• Који сегменти филма Господар прстенова: Дружина прстена су посебно окупирали твоју пажњу? Шта те је привукло, а шта те није одушевило? Објасни свој одговор.
О писцу
Џон Роналд Руел Толкин (1892 - 1973) је рођен у Јужној Африци. Живот је провео у Енглеској. Школовао се на Оксфорду и изучавао енглески језик и књижевност. Био је учесник Првог светског рата. Бавио се књижевним стваралаштвом и новинарством. Године 1937. објавио је роман Хобит, који је претходио Господару прстенова (1949). Занимљиву причу о хобитима и чаробњацима Толкин наставља под овим насловом који у себи садржи три романа: Дружина прстена, Две куле, Повратак краља, објављеним у периоду 1954-1955. По његовим делима снимљени су филмови.