Заштита природних објеката

Због угрожености екосистема од пољопривреде, енергетике, индустрије, прекомерне потрошње енергије, изградње и интензивног саобраћаја природа појединих делова планете је угрожена. Заштита природе почела је у 19. веку, када је човек упознао многе научне законитости по којима функционише природна средина. Уочено је да се уништавањем шума, минералних ресурса и загађивањем воде природа неповратно мења. Деловањем човека, нестала су станишта многих живих бића, због чега је и њихово постојање у будућности неизвесно. Заштита се прво одвијала у развијеним државама. Заштита природних објеката подразумева физичку и законску заштиту, као и презентацију геолошких формација, геоморфолошких облика, хидрографских феномена, биљних и животињских врста и станишта.

Међу првим облицима заштите био је закон о забрани паљења угља који је донео енглески парламент 1273. године. Тиме је заустављено ширење дима у Лондону, који је до тада био најзагађенији град на свету. Прво подручје које је стављено под заштиту на територији данашње Србије била је Обедска бара 1874. године. Међутим, прва заштићена природна добра која су проглашена 1948. године била су шумски резервати у околини Мајданпека и Ђердапа: Оштрозуб, Мустафа и Фељешана.

Најпознатији облик заштите природе јесте национални парк. Први национални парк је Јелоустон, основан 1872. године у Стеновитим планинама у САД, са циљем да користи народу. Први национални парк у Европи је Енгадин на швајцарским Алпима, основан 1914. године. Од тада, у свету се оснивају национални паркови који се разликују по површини, заштити и начину коришћења.

У Њу Делхију 1969. године Међународна унија за очување природе и природних извора представила је универзалну дефиницију према којој је национални парк релативно велика територија изузетне лепоте, где један екосистем или више екосистема нису промењени деловањем човека и где биљни и животињски свет и геолошке и морфолошке особености имају посебан значај за науку, васпитање, образовање и рекреацију. Међу мерама заштите подразумевају се спречавање или ограничавање насељавања и експлоатације природних ресурса како би се очувала изворност простора. Посета је дозвољена под условом да има рекреативну, васпитну, образовну и културну сврху. Препоручује са да национални паркови буду већи од 2.000 хектара и сугерише се забрана бављења сточарством, земљорадњом, ловом, риболовом и рударством и израдње хидроакумулација.

ЗАНИМЉИВА ГЕОГРАФИЈА

У жељи да заштити простор на коме су живела индијанска племена и да укаже да се природа не може продати или купити, већ да припада свима, поглавица Сијетл послао је 1854. америчком председнику Пирсу писмо са следећим садржајем: „Како се могу продати или купити небо и топлина земље? Тако нешто сасвим нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде... Све живо дели исти дах: животиња, дрво и човек. Свима је тај дах потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који дише. Попут неког ко је дуго на самрти, па је имун на смрад. Не разумемо зашто се убијају бизони, зашто се кроте дивљи коњи, зашто је у дубини шуме толико људског смрада, зашто је поглед на зелене брегове искидан жицама које говоре: „Нема их више.” Где је орао? Одлетео је. Правом је живљењу крај. Почиње борба за опстанак.”

И поред универзалне дефиниције, свака држава има своје критеријуме према којим проглашава националне паркове. Највише националних паркова основано је у Аустралији, а највећи удео у односу на површину националне територије заузимају национални паркови у Замбији (32%), Израелу (30%), Венецуели (25%) и Костарики (25%).

У Србији заштићена природна добра заузимају око 3% укупне територије. Постоји шест категорија природних добара која се штите:

1. национални парк – подручје са природним екосистемима високе вредности у погледу очуваности, сложености грађе и биогеографских обележја, са разноврсним облицима изворне флоре и фауне, репрезентативним физичко-географским објектима и појавама. У Србији је проглашено пет националних паркова: Фрушка Гора (1960), Ђердап (1974), Тара (1981), Копаоник (1981) и Шар-планина (1985);

2. парк природе – подручје очуваних природних својстава вода, ваздуха и земљишта, преовлађујућих природних екосистема и без већих деградираних промена предеоног лика. Међу најпознатијим парковима природе су: Голија, Палић, Златибор и Стара планина;

3. предео изузетних одлика – мање подручје живописних пејзажних обележја, ненарушених примарних вредности предеоног лика, са облицима традиционалног начина живота и културних добара. Међу познатим добрима ове категоргије су: Авала и Велико ратно острво;

4. резерват природе – изворни или незнатно измењени део природе особитог састава и одлика биљних и животињских заједница. Међу резерватима природе највреднија су станишта ендемичних врста као што је Панчићева оморика (резервати: Рача, Шљивовица, Црвени поток, Црвене стене и други на планини Тари);

5. специјални резерват природе – предео у коме је изражена једна природна реткост или више њих, које треба штитити, или природна појава коју треба пратити и усмеравати. Најпознатији специјални резервати природе су: Делиблатска пешчара, Обедска бара, Царска бара, Лудашко језеро и Засавица;

6. споменик природе – природни објекат или појава, физички јасно изражен и препознатљив, репрезентативних природних обележја. Међу споменицима природе налазе се Бабин зуб на Старој планини и Лазарев кањон у Кучајским планинама.

Поред наведених, у поступку проглашења за заштићена природна добра налази се више просторних целина или објеката. Заштита природних добара организована је у три просторна режима заштите:

1. степен – простор где се изузимају сви облици коришћења и активности који би могли да поремете функције екосистема;
2. степен – простор где постоји општа заштита станишта ретких и угрожених вредности у коме су могућа научна истраживања, образовне и спортске активности;
3. степен – преостале површине које се могу користити селективно и контролисано за шумарство, пољопривреду, туризам и изградњу објеката.