Сва мора и океани на Земљи повезани су у јединствену целину која се назива Светско море. Оно захвата 70,8% површине Земље и садржи 97% укупних резерви воде на планети. Највећи делови Светског мора су океани, огромне водене површине које су међусобно раздвојене континентима. На Земљи издвајамо пет океана: Тихи, Атлантски, Индијски, Јужни и Северни ледени океан.

Највећи океан на Земљи је Тихи океан (Пацифик или Велики океан). Он је већи од свих континената заједно. Налази се између Азије и Аустралије на западу и Америке на истоку. У његовом јужном делу налазе се хиљаде острва познатих под називом Океанија. Тихи океан није само највећи, него и најдубљи океан на Земљи. Његова највећа дубина од 11.034 m измерена је у Маријанском рову источно од Филипина.

Атлантски океан (Атлантик) одваја Америку на западу од Европе и Африке на истоку. Због удаљавања Северноамеричке и Јужноамеричке плоче од Евроазијске и Афричке плоче, површина Атлантског океана стално се увећава.

Индијски океан налази се између Африке, Азије и Аустралије. Индијски океан је најтоплији океан на Земљи, јер се највећим делом налази у тропским географским ширинама. Јужни океан захвата водено пространство око Антарктика, јужно од Тихог, Индијског и Атлантског океана. Обухвата око 6% Земљине површине и око 5% запремине Светског мора. Северни ледени океан (Арктички) налази се северно од Северне Америке, Европе и Азије.

Мора су мање водене површине од океана, које су одвојене од других мора и океана континентима, острвима и полуострвима. Поједина мора су затворена и углавном окружена копном, док су друга отворена и широко повезана са другим морима. Зависно од степена отворености и положаја у односу на копно, мора се деле на: унутрашња, ивична и међуострвска.

Унутрашња мора (средоземна) углавном су окружена копном, а са другим морима или океанима их повезују уски водени пролази који се називају мореузи. Велика унутрашња мора су: Средоземно, Јадранско, Црно, Балтичко и Црвено море. Ивична мора налазе се поред континената и од других мора и океана их одвајају острва и полуострва. За разлику од унутрашњих мора, ивична мора су са другим морима и океанима повезана широким воденим површинама, због чега је тешко одредити њихове границе. Примери ивичних мора су: Северно, Норвешко, Источно кинеско, Охотско, Арабијско и Карипско. Међуострвска мора простиру се углавном између великих архипелага. Велика међуострвска мора налазе се у југоисточној Азији: Јаванско, Молучко, Флорес, Саву и друга. Међуконтинентална мора захватају водене површине између два континента или више њих (Средоземно море – између Европе, Азије и Африке и Берингово море – између Азије и Северне Америке), а унутарконтинентална мора налазе се поред обале једног континента (Северно и Балтичко у Европи, Жуто и Охотско у Азији).

Заливи су делови мора и океана који дубље залазе у копно. Углавном захватају мању површину, али постоје и заливи који су већи од појединих мора (Бенгалски залив). По начину постанка, заливи могу бити веома различити. Неки од типова залива су: фјордови, естуари и ријаси. Фјордови су дугачки, уски, дубоки и вијугави заливи стрмих страна, настали глацијалном ерозијом. Морска вода је у холоцену приликом издизања нивоа Светског мора испунила валове и формирала фјордове. Фјордови су карактеристични за норвешку обалу, где су неки дуги преко 150 km. Они се јављају и на Исланду, на Гренланду, у Канади, на Аљасци, у Чилеу и на Новом Зеланду. Естуари су левкасти заливи настали на местима где су речна ушћа проширена плимским таласом, па због тога имају левкаст изглед. Море продире у естуаре приликом плиме, а из њих се повлачи за време осеке. Најпознатије естуарске обале развијене су на местима где је плимски талас најјачи, као што је то случај у Француској на ушћима Гароне, Лоаре и Сене, у Великој Британији на ушћима Северна и Темзе и у Немачкој на ушћу Лабе. Ријаси су заливи настали потапањем речних долина у областима брдовитог приобалног рељефа. Јављају се дуж обала које пресецају планинске масиве готово под правим углом. Бројни ријаси настали су на северној обали Шпаније, у Бретањи (Француска), Ирској, на Британским острвима, у Кини и на Новом Зеланду.

Мореузи су уски водени пролази који спајају мора или океане и раздвајају суседна копна. Често се називају теснаци. Најпрометнији мореузи су: Гибралтарски, Ла Манш, Босфор, Дарданели, Берингов, Магеланов и Баб ел Мандеб. Прокопавањем уских делова копна настали су вештачки морски канали (Суецки, Панамски, Коринтски), који имају велики значај у светском поморском саобраћају.

Вода у Светском мору разликује се по својим физичким и хемијским особинама. Мора и океани међусобно се разликују по садржају соли, температури воде, боји, провидности и другим особинама.

Вода Светског мора је одувек слана. Њен укус потиче и од минерала које реке доносе са копна, од ерупција вулкана и друго. На путу од извора до ушћа у Светско море, реке и потоци растварају минерале из стена и уносе их у океане, где их таложе. Истовремено, вода из океана испарава, али минерали који су у њој били растворени остају, чиме она постаје сланија. Количина соли растворена у води назива се салинитет воде и изражава се у промилима (‰). Промил представља хиљадити део, односно означава 1 g соли у 1 kg воде. Просечан салинитет Светског мора износи 35‰. То значи да је у 1 kg воде растворено 35 g соли. Салинитет зависи од притицања слатке воде (падавине, притоке, отапање леда) и од испаравања. Веће притицање слатке воде доводи до смањења салинитета морске воде, а са повећавањем испаравања повећава се и салинитет. Најсланије море на Земљи је Црвено море (42‰), због великог испаравања, мале количине падавина и малог броја притока. Мора која се налазе у близини ушћа великих река, где је притицање слатке воде велико (Амазон), и мора у вишим географским ширинама, где је испаравање мало, мање су слана. Најмањи салинитет има Балтичко море (6–8‰).

Морска вода загрева се Сунчевим зрацима. Најтоплији је површински слој морске воде, док са повећањем дубине вода постаје све хладнија. Температура мора смањује се од екватора према половима. Међутим, опадање температуре воде није правилно, због размештаја континената и океана и постојања хладних и топлих морских струја. Најтоплија мора налазе се око екватора (просечна температура воде је 25–28°С). Она су сланија од хладних, јер њихова вода више испарава. Со не може да испари, па због тога њихов салинитет расте. Мора умерених географских ширина имају температуру воде 10–20°С, док су мора виших географских ширина већи део године на површини залеђена.

На боју мора утичу преламање и расипање Сунчевих зрака кроз воду, његова дубина, боја морског дна и чистоћа воде, односно количина органских и неорганских материја у води. Највећи део Светског мора има нијансе плаве и зелене боје. Топла дубока и слана мора имају плаву боју, а хладна, плитка и мање слана зелену. Поједина мора на ушћима великих река имају жутомрку боју, због присуства велике количине речног наноса. Жуто море названо је по боји наноса (лес) који доноси река Хоангхо.

Провидност мора представља дубину до које се може видети кроз воду. Највећу провидност имају мора у тропским и супропским географским ширинама. Најпровидније море на Земљи је Саргашко, у западном делу Атлантског океана, са провидношћу од 66,5 m. Због великог присуства планктона у морима хладних географских ширина провидност воде се смањује, те износи 8–10 m (Бело море).

Површина мора никада није мирна. Морска вода непрекидно се креће у виду таласа, морских струја и плиме и осеке.

Морска вода најчешће се креће у виду таласа. Таласе углавном изазивају ветрови, али они могу настати и услед подморских вулканских ерупција и тектонских покрета који изазивају земљотресе. Сваки талас састоји се из таласног узвишења (таласни брег) и таласног удубљења (таласна долина). Елементи таласа су: висина – h (вертикално растојање између врха таласног брега и дна таласне долине), дужина – L (хоризонтално растојање између врхова два суседна таласна брега или између две суседне таласне долине), брзина – v (пут који пређе врх таласа у једној секунди), периода – t (време потребно за пролаз два узастопна врха таласног брега кроз неки профил) и нагиб – α (однос између висине таласа и половине његове дужине). Висина таласа зависи од брзине и јачине ветра и заталасане водене површине. Највиши таласи настају на отвореном мору, док су уз обалу таласи знатно нижи. У Средоземном мору јављају се таласи висине до 9 m. За време јаког ветра у океанима се могу формирати таласи висине 20–30 m.

Коришћење енергије таласа за производњу струје почело је крајем 19. века. После нафтне кризе која је погодила свет 1973. године почело је интензивније истраживање овог вида енергије. У Португалији је изграђена прва електрана која користи енергију морских таласа. На енергију којом располажу таласи утичу брзина и трајање ветра, површина коју он захвата, дубина воде и рељеф морског дна. Области са високим степеном коришћења енергије таласа су Шкотска, северна Канада, Јужна Африка, Аустралија и САД. Постојеће технологије за коришћење енергије таласа углавном су економски неисплативе, због чега се овај облик енергије још увек слабо користи.

Цунами је најразорнији морски талас велике дужине и висине који настаје најчешће као последица јаких подморских земљотреса. Појави цунамија претходи велико и нагло повлачење мора са обале. Он има велику брзину (50–1.000 km/h) и велику рушилачку снагу. Када цунами удари у обалу, може да изазове катастрофална материјална разарања и да доведе до губитка људских живота. Цунамији се најчешће јављају у Ватреном појасу Пацифика, посебно дуж обала Индонезије, Филипина и Јапана. Разорни цунами у Индијском океану 2004. године однео је око 300.000 људских живота и сматра се једном од највећих природних катастрофа у савременој историји. Последњи велики цунами погодио је Јапан 2011. године.

Морске струје представљају спора хоризонтална кретања морске воде која настају под утицајем сталних и периодичних ветрова. Морске струје се крећу брзином од неколико километара на дан. Ширина морских струја износи више десетина, па и стотина километара, а дубина 200–300 m. Деле се на топле струје, које се крећу из нижих географских ширина у више географске ширине и доносе топлију воду, и хладне морске струје, које се крећу из виших географских ширина у ниже географске ширине и имају хладнију воду. Због својих температурних особина, морске струје утичу на климу приобаља.

Најпознатија топла морска струја је Голфска струја (у Атлантском океану). Она настаје у Мексичком заливу и тече поред источне обале Северне Америке према Европи. Голфска струја се код Британских острва рачва у три крака. Највећи крак тече према североистоку поред Скандинавског полуострва и завршава се у Северном леденом океану.

Плима и осека јесу наизменична издизања и спуштања нивоа мора која настају под утицајем гравитационе силе Месеца и Сунца. Плима и осека правилно се смењују два пута у току 24 часа, односно на сваких шест сати и 12,5 минута, због чега се називају и морске мене (морска доба).

Два пута дневно издиже се ниво мора уз обале и вода тада надире на копно. То дневно кретање морске воде назива се плима. Тада Месечево привлачење највише издиже воду на страни Земље која је окренута Месецу. Слично издизање, али нешто слабије, у исто време појављује се и на супротној страни Земље. У местима која се налазе под углом од 90° од места у којима је плима – дешава се осека. Тада се ниво мора у тим областима спушта и вода се повлачи са обале. Највеће плиме и осеке настају за време пуног и младог месеца, када се Земља, Сунце и Месец налазе у једној линији. Најмање плиме дешавају се када Земља, Сунце и Месец чине прав угао, односно за време прве и последње четврти.

Висинска разлика између нивоа мора за време плиме и осеке назива се величина морских доба. Она најчешће износи 5–10 cm до 2–3 m. Највећа морска доба јављају се у заливима који су широко отворени према пучини. У заливу Фанди на атлантској обали Канаде висинска разлика између нивоа плиме и осеке понекад прелази 17 m.

Енергија плиме и осеке представља облик хидроенергије где се користи кретање морске воде. Ова енергија има огроман потенцијал за будуће енергетске пројекте, првенствено због огромних површина које заузимају океани. Због великог потенцијала, последњих деценија улажу се велика материјална средства како би се енергија морских мена искористила за производњу електричне енергије. У Француској, у заливу Сен Мало на реци Ранс налази се једна од првих електрана на плиму и осеку у свету.

Људи су у давној прошлости населили морске обале. Морски таласи људима су уливали страх, али су их истовремено привлачили због рибе, шкољки и ракова. Тек су са развојем бродоградње људи интензивније почели да користе богатства мора. Са развојем поморства дошло је до ширења и прожимања материјалне и духовне културе међу континентима и цивилизацијама.

Човек је од средине 20. века почео да експлоатише енергенте са морског и океанског дна, пре свега нафту и природни гас (40% светске производње нафте долази са дна Светског мора). Данас се из мора највише лови риба и сакупљају морске алге, које се користе у исхрани становништва, пољопривреди, грађевинарству, прехрамбеној, фармацеутској, текстилној и хемијској индустрији. Како број становника на Земљи стално расте, потражња за тим ресурсима се повећава. Око 80% улова рибе потиче из плитких мора северне хемисфере. Прекомерни риболов штети морским екосистемима. Велики пораст улова рибе узрокован је револуцијом у рибарским бродовима, који могу да улове и обраде неколико тона рибе дневно. Због тога се дешава да често изостане проста репродукција појединих врста риба, што даље узрокује стално смањење њихове популације. Оштри закони све више ограничавају прекомерни риболов у многим морима света како би се заштитили морски екосистеми. Забринутост због прекомерног улова рибе приморала је приморске државе Европе да уведу ограничења за риболов у Северном, Балтичком и Средоземном мору.

Светско море има велики значај у међународном саобраћају. Савремени поморски саобраћај учествује у међународном теретном промету са око 75 %. Највише се превозе нафта, гвоздена руда, угаљ и житарице. У свету се последњих година у технологију за коришћење енергетског потенцијала Светског мора улажу и велика материјална средства. Граде се електране које користе енергију плиме и осеке и енергију таласа, како би се што више искористио потенцијал којим оно располаже.

Због пораста броја становника на Земљи, ширења великих градова и развоја индустрије, човек неконтролисано загађује Светско море, нарочито поред густо насељених обала. Људи бацају отпад на непредвиђена места, укључујући мора и океане. Крајем 20. века научници су указали да се на неким од познатијих плажа у САД могу видети завоји, игле, епрувете и други медицински отпад. То је узнемирило светску јавност. Пронађени су кривци који су бацали медицински отпад у океане. Велики део тог отпада смештен је у санитарне депоније, али многе друге врсте штетних материја и даље одлазе у Светско море.

Реке са копна уносе у Светско море велику количину штетних материја. На пример, река По у Италији уноси у северни део Јадранског мора тоне отпада, што изазива тзв. цветање воде. У Светско море доспевају и отпадне комуналне воде, а то угрожава живи свет мора. Више од 80% загађења Светског мора долази са копна. Загађен ваздух такође доприноси преношењу штетних материја у Светско море.

Загађење земљишта показало се као изузетно штетно за морски свет. Услед загађивања органским материјама, као и фосфатима и нитратима из вештачких ђубрива, поједини делови Светског мора захваћени су процесом еутрофикације, где вишак хранљивих материја стимулише раст морских алги. Многе потенцијално токсичне хемикалије везују се за планктоне, чиме они улазе у ланац исхране морских организама. Уласком у ланац исхране, пестициди могу да изазову болести живог света и угинућа појединих врста, али представљају и потенцијалну опасност за људе.

Посебну опасност за Светско море представљају хаварије нафтних бушотина и танкера за превоз нафте. На тај начин у Светско море сваке године доспевају огромне количине нафте, што доводи до угинућа живог света. Изливањем нафте најугроженији су Персијски залив, Мексички залив и Северно море. Само један литар нафте може да загади око милион литара морске воде.

Светско море загађено је великом количином пластичног отпада који плута на површини воде. У свим океанима налазе се велики теписи смећа. Они настају тако што кружне морске струје са обала доносе пластични отпад, који остаје заробљен унутар њих. Ситним комадима пластике хране се рибе и остале морске животиње, што доводи до њиховог угинућа. У северном делу Тихог океана, између Јапана и Северне Америке, налази се Велики пацифички тепих од смећа, чија се површина процењује на више милиона квадратних километара.

Интензивна урбанизација и индустријализација довеле су до поремећаја природне равнотеже у Светском мору. Због тога су људи почели да предузимају кораке да заштите ресурсе Светског мора. Усвојени су међународни уговори о заштити океана и ангажовани бројни волонтери широм света, чиме је подигнута еколошка свест људи и чиме су улoжени напори како би се очували и заштитили океански ресурси. Многе државе схватиле су да морају да раде заједно како би смањиле загађење океана. Споразум који забрањује одлагање многих штетних материјала у Светско море потписале су 1989. године 64 државе. Становници многих земаља света организују акције чишћења плажа. Милиони тона смећа које избаци океан сваке године сакупе се са плажа широм света.