Земљине унутрашње силе изазивају тектонске покрете и поремећаје у литосфери, због којих се мења рељеф. Крупни облици у рељефу копна настају орогеним покретима, који су праћени земљотресима и вулканизмом.

Као што сте научили, физички изглед литосфере назива се рељеф. У рељефу се јављају облици који се разликују по величини, начину и времену постанка, изгледу, географском положају, правцу пружања и процесима који их мењају. Основни облици рељефа су низије (терени до 200 m) и висије (терени изнад 200 m).

Равнице су пространи, релативно равни простори са малим нагибом. Равнице са надморском висином до 200 m називају се низије. Због малог нагиба рељефа релативно лако се обрађују и представљају најзначајнија пољопривредна подручја у свету (на пример: Велика кинеска низија, Панонска низија, Пампа и друге). Поред океана и мора налазе се приморске низије које спадају у најнасељеније делове света. У висинском појасу 200–500 m углавном се јавља благо заталасан рељеф, који чине брежуљци и брда (побрђе).

Планине су узвишења у рељефу које одликује надморска висина преко 500 m. Због велике надморске висине и стрмих падина на њима владају специфични географски услови. Према начину постанка, планине се деле на набране, раседне и вулканске.

Када сила током орогених покрета делује хоризонтално, бочно, с једне стране или са више страна, набирају се и издижу слојеви Земљине коре. Тада у рељефу настају набране или веначне планине. Основни облик који настаје набирањем јесте бора, која се састоји из антиклинале (узвишења) и синклинале (удубљења). Набране планине су повезане и пружају се у виду венаца или ланаца. Венци су међусобно одвојени стрмим странама и дубоким долинама. Набране планине су карактеристичне по појавама земљотреса и вулканизма. Познате набране планине су: Алпи, Пиринеји, Апенини, Динариди и Карпати у Европи, Хималаји у Азији, Анди у Јужној Америци и друге. На само два система набраних планина на свету, на Хималајима и Каракоруму, налази се 30 највиших врхова на свету. Сви врхови изнад 7.000 m налазе се на набраним планинама у Азији. Због тога се овај део копна наше планете назива још и „кров света”. Познате набране планине у Србији су: Стара планина, Сува планина, Копаоник, Шар- планина, Златибор, Златар и Голија.

Када сила током орогених покрета делује вертикално, слојеви Земљине коре се издижу и спуштају. Издизање и спуштање тих слојева врши се дуж пукотина, тј. раседа у Земљиној кори. Тада у рељефу настају раседне или громадне планине (хорстови). Код раседа се издвајају следећи елементи: раседна површина, крила раседа, скок и ход раседа. Раседање се врши дуж раседне површине. Вертикални износ за који се одређени блок спусти или издигне дуж раседа јесте скок раседа. Ход раседа је износ бочног померања дуж два раседа. Крила раседа су блокови литосфере који се раседају са једне и друге стране раседа. Спуштањем блока дуж два раседа настаје ров. Поједини ровови повезани су у системе и линеарно се пружају на дужини од више хиљада километара. Такви системи се називају рифтови. Међу најпознатијим рифтовима је Велики источноафрички ров, који се простире од Галилејског језера у југозападној Азији до града Беире у Мозамбику. Према постанку, раседне планине обично су старије и богатије минералним ресурсима у односу на набране планине. Најчешће су међусобно неповезане и одвојене удубљењима – котлинама. Познате раседне планине су: Родопске планине, Шварцвалд, Јура, Судети, Бескиди и Скандинавске планине у Европи, Алтај у Азији, Апалачи у Северној Америци и друге. Познате раседне планине у Србији су: Јастребац, Бесна кобила, Чемерник и Кукавица.

Вулканске планине су купаста узвишења настала током процеса вулканизма. Планина је изграђена од више слојева очврсле лаве и вулканске прашине. Купаст облик настаје услед симетричног изливања лаве у свим правцима из кратера вулкана. Уколико постоји више вулканских купа, вулканска планина има асиметричан облик. Типичан пример за то је Килиманџаро, највиша планина Африке – са три вулканске купе. Падине и подгорина вулканских планина прекривени су вулканским стенама, пепелом и вулканским земљиштем. У Србији, типичне вулканске планине не постоје али су вулканизмом у прошлости настали облици у рељефу појединих планина: Авала, Космај, Рудник, Радан, Рогозна, Копаоник, Црни врх и Тилва Њагра код Бора.

Да ли примећујеш каменчиће поред стазе којом ходаш или пута којим се возиш? Многи од њих су некад били део веће, везане стене која се распала због изложености природним утицајима.

Фрагменти настали распадањем компактне стене називају се седименти, а цео процес који доводи до њих назива се ерозија. Материје и природне појаве које су узрочници ерозивних процеса (различитих врста ерозија) називају се агенси. Милионима година агенси мењају изглед Земљине површине. Ерозија претвара стрме планинске падине и изражене врхове у планине благих страна и уравњених гребена. Материјал се рекама, ветром или ледом односи и тако доспева у ниже области. У њима, на местима где ослаби преносна снага агенса, седименти се нагомилавају приликом процеса акумулације. Спољашњим процесима настају ерозивни и акумулативни облици рељефа, а промене које до њих доводе називају се ерозивни процеси.

Постоје две врсте ерозије: механичка и хемијска. Најчешће се њихово деловање на стене преплиће и допуњује.

Механичка ерозија јесте разарање стена приликом ког не долази до промене њиховог хемијског састава. Сваки део стене настао механичком ерозијом задржава исти састав као и стена од које је одвојен. Агенси механичке ерозије могу бити различити: промена или колебање температуре ваздуха, вода, кристализација соли и биљке. Они доводе до ширења и скупљања стена, услед чега оне пуцају и уситњавају се. Интензитет механичке ерозије зависи од врсте стене, нагиба рељефа, експозиције, климе, типа вегетације и др. Корење биљака у потрази за водом и хранљивим састојцима продире у пукотине стена, бетона или асфалта. Како корење расте, оно разара стене на мање делове.

У пустињама, током дана, стене се јако загреју и шире, а ноћу се хладе и скупљају. То доводи до стварања пукотина, пуцања и уситњавања стена. Механичком ерозијом танких слојева стена прво настају удубљења, а затим и отвори – прозорци. Облици рељефа изграђени од отпорних стена који највише одолевају механичкој ерозији називају се остењаци.

Хемијска ерозија или распадање стена дешава се услед деловања воде, ваздуха и других супстанци на минерале у стенама. При томе се мења хемијски састав стена.

Главни агенс хемијске ерозије je вода која је обогаћена раствореним гасовима, неорганским и органским материјама. Када се вода помеша са угљен-диоксидом из атмосфере, настаје слаба угљена киселина. Она реагује са минералима у стенама као што је калцит, главни минерал у кречњацима. Током хиљада година, киселина раствара стене и у њима ствара облике као што су пећине или јаме. У гранитним стенама, угљена киселина делује на минерал фелдспат који се раствара на силицијум, соли калијума и минерал глине – каолинит. Због тога, каолинске глине чине велики удео појединих земљишта, а глина је завршни производ хемијске ерозије. Поједине биљке својом киселином такође врше хемијску ерозију. Ваздух утиче на стене које садрже гвожђе. У присуству кисеоника (због процеса оксидације) оне добијају црвену боју.

Хемијска ерозија најинтензивнија је у условима екваторијалне и тропске климе. Недостатак падавина у пустињама и поларним регијама не дозвољава да се развије процес хемијске ерозије. Узајамним деловањем механичке и хемијске ерозије стене се уситњавају док не постану основа за настанак земљишта.