У рељефу Земље запажају се различити облици изграђени у различитим типовима геолошке подлоге. Крупни или макрооблици рељефа Земље су: континенти (континенталне платформе) и океански басени. Континенти су копнене површине, док се океански басени налазе под водом.

На Земљи постоји седам континената: Азија, Европа, Африка, Северна Америка, Јужна Америка, Аустралија и Антарктик. Континенти имају површину од 149 милиона km2, што је око 29,2% површине Земље. Северно од екватора, континенти заузимају 39%, а јужно 19% од површине полулопте. Један континент може бити сачињен од више литосферних плоча и обрнуто, једна литосферна плоча може бити основа више континената.

Највеће надморске висине континената налазе се на највишим планинским врховима: Монт Еверест или Чомолунгма (Хималаји) – 8.848 m, Аконкагва (Чилеанско-аргентински Анди) – 6.960 m, Денали (Северноамерички кордиљери) – 6.190 m, Ухуру (Килиманџаро) – 5.895 m, Елбрус (Кавказ) – 5.642 m, Винсон (Елсворт) – 4.892 m и Кошћушко (Велике разводне планине) – 2.228 m. Најниже тачке на континентима чине депресије које су ниже у односу на ниво Светског мора. Међу депресијама истиче се Мртво море у југозападној Азији (на –427 m).

Иако физички одвојена, поједина велика острва припадају континентима. Тако Гренланд (2,1 милиона km²) тектонски припада Северној Америци, Нова Гвинеја (829.000 km²) и Борнео (734.000 km²) припадају Азији, Мадагаскар (590.000 km²) Aфрици, а Бафинова земља (512.000 km²) Северној Америци.

Светско море чине океани, мора и заливи. Они раздвајају континенте од острва која им припадају, као и континенте међусобно. У рељефу океанских басена налазе се неки од најкрупнијих облика на Земљи: подморске планине, котлине и долине. Континентални шелф је потопљени ободни део континента у океану. Највећу ширину достиже код обала које чине приморске равнице, а најмању код стрмих, планинских обала. На крају континенталног шелфа налази се континентални одсек, којим се шелф нагло спушта ка дну океана, где се често налазе океански ровови, долине, равнице и гребени. Уравњено дно океана, испод континенталног одсека, на дубини од 4.000–6.000 m, на које доспевају седименти које разносе океанске струје, назива се абисална равница. На простору где се континенталним одсеком завршава литосферна плоча налази се удубљење – ров. Најдубљи делови океана налазе се унутар тектонских ровова, на границама литосферних плоча: Маријански ров у Тихом океану (–11.034 m), Порторикански ров у Атлантском океану (–8.486 m), Дијамантина ров у Индијском океану (–8.047 m), Јужносендвички ров у Јужном океану (–7.236 m) и Литке ров у Северном леденом океану (–5.450 m). Простор где се океанске литосферне плоче размичу обележен је подморским вулканским планинама које чине издужен подморски гребен. Најпознатији је Средњоатлантски гребен. Налази се на просечној дубини од 2 до 3 km и дели басен Атлантског океана на евро-афрички и амерички део. Обележен је подморским планинским венцима и вулканским острвима (Исланд, Азорска острва, Тристан да Куња и острво Света Јелена), који се пружају од Северног леденог до Јужног океана.