На заједничком књижевном језику свих Словена, старословенском, почело се писати од седме деценије 9. века, када су на позив кнеза Растислава стигла у Моравску солунска браћа Константин (познатији по монашком имену Ћирило) и Методије. Они су саставили прво словенско писмо – глагољицу и превели неопходне богослужбене књиге на старословенски језик.

Крајем 9. или почетком 10. века настало је друго словенско писмо – ћирилица. На старословенском језику настао је круг списа посвећених Ћирилу и Методију. Створен је низ жанрова попут житија, службе и похвале.

Претпоставља се да су словенске књиге у српске земље продрле још за Методијевог живота (умро 885. године). О раном постојању глагољске писмености сведочи Маријинско (Маријино) јеванђеље, настало најкасније почетком 11. века на српском штокавском подручју. Уз глагољицу постепено је продирала и ћирилица, која ће прво писмо постепено истиснути. О њеном раном присуству на српском подручју сведоче и неки сачувани натписи, нпр. Темнићки натпис (претпоставља се да је из 11. века).

Хришћански поглед на свет доминантан је у средњем веку и прожима све облике уметничког стваралаштва (сликарство, архитектуру, књижевност и музику). Средњовековни писци сматрали су да их Бог надахњује да стварају. Аутори су инспирисани Библијом, али и античком, хебрејском историјом и источњачком културом.

Током читавог средњег века дела су писана руком и улазе у састав различитих зборника. Писање је у средњем веку било изузетно важна и поштована делатност. Књига се састојала од више свешчица (тетрада). Сваку тетраду чинила су по четири листа, која су се пресавијала преко средине, па се тако добијало осам полулистова, тј. шеснаест страна. Текст се исписивао на самосталним свешчицама, а затим су се оне повезивале у књигу. Књиге су се преписивале руком, богато украшавале, а поједина слова су се и осликавала. То су чинили писари, који су се трудили да текст верно преписују.

Средњовековни писари исписивали су текст на пергаменту (посебно обрађеној животињској кожи) и хартији. Пергамент је био у употреби до 13. века, када почиње да га потискује хартија. У средњем веку пергамент је био скуп и редак материјал за писање. Писари су због тога ножем с пергамента каткад стругали претходно написан текст и преко тога исписивали нови.

Пергамент чији је текст једном избрисан (обично иструган) да би на истом материјалу био исписан нови, назива се палимпсест. Данас научници помоћу инфрацрвених зрака могу да открију шта је све првобитно било написано на пергаменту. Тако су откривена и од заборава сачувана нека значајна дела. Сваки папир је имао водени знак (филигран), који је важан за утврђивање времена настанка једне рукописне књиге. Веома значајан елемент у обликовању сваке књиге представљао је њен ликовни украс (заставице, минијатуре и иницијали), као и повез књиге.

Прву штампарију основао је Ђурађ Црнојевић, на Ободу или на самом Цетињу, и радила је до 1496. Штампана су у првом реду дела намењена литургијској употреби. Објављено је пет књига, а прва међу њима била је Октоих првогласник (4. јануара 1494). Штампар је био јеромонах Макарије. Књиге одштампане пре 1500. године називају се инкунабуле.

Сваки манастир и црква имали су збирку богослужбених књига без којих није могла да се обавља служба Божја, крштење, венчање и опело. Најстарија и најзначајнија сачувана српска средњовековна манастирска библиотека јесте Библиотека Хиландара. Тај манастир био је важан књижевни и преписивачки центар и духовно средиште српског народа од свог постанка (1198. године) до данас. Та и друге манастирске библиотеке сачувале су значајна историјска и литерарна дела настала у средњем веку.

Да су Срби пре Светог Саве били упућени у тајне уметности и књижевности, на најбољи начин показује Мирослављево јеванђеље, настало осамдесетих година 12. века. Мирослављево јеванђеље је најстарији и најрепрезентативнији споменик писан српским књижевним језиком. Писано је за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, осамдесетих година 12. века, можда за његову задужбину, Цркву Светог Петра на Лиму (сада у Бијелом Пољу). Има 181 лист и садржи чтенија (читања) из сва четири јеванђеља, распоређена према данима црквене године. Текст је писан на белом танком пергаменту, у два ступца. Главни писар није познат. Григорије Дијак украсио је Мирослављево јеванђеље и исписао мање делове текста. Оставио је четири кратка записа, у којима говори о свом раду на рукопису. Григорије је, изгледа, током рада због неког разлога био у немилости код кнеза Мирослава, па се њему и обраћа. Запис Григорија Дијака најстарији је изворни текст писан на српском књижевном језику.

Запис је краћа или дужа белешка у рукописној књизи, обично на маргинама, неисписаним листовима или повезу. Може потицати од самих преписивача, илуминатора или коричара, али и од читалаца и других лица. По правилу, запис садржи податке о времену и околностима настанка рукописа; каткад се сусрећу и вести о догађајима који су пропратили само писање. Записи имају историјско-културни и филолошки значај јер често садрже елементе народног говора. Најстарији сачувани запис јесте Запис Григорија Дијака у Мирослављевом јеванђељу:

Господе Боже мој милосрдни и многомилостиви, помилуј ме својом милошћу, Григорија грешнога, како бих у господина у милости био. У тебе се уздам.
Окончах са Божијом помоћу. Амин.
Ја писах алилујаре. Глигор.
Ја грешни Глигорије дијак, недостојан назвати се дијаком, заставих ово јеванђеље златом кнезу великославном Мирославу, сину Завидину. А мене, Господе, не заборави грешног, него ме сачувај себи, да ми није, господине, жао, теби радећи, кнезу своме господину, ако ме не чуваш грешнога.

Мирослављево јеванђеље је богато илустровано, са 296 минијатура и украсних иницијала, израђених у боји и украшених златом. Својим богатим укра сима оно припада врхунским остварењима српског средњовековног минијатурног сликарства.

Јеванђеље је рано доспело у Хиландар. Поклоњено је 1896. године краљу Александру I Обреновићу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, осим једног листа који је у Санкт Петербургу.

Од 2005. године Мирослављево јеванђеље налази се на Унесковој листи заштићене светске интелектуалне баштине.

Једно од карактеристичних обележја епохе јесте постојање снажне везе између књижевности и средњовековног српског сликарства. У појединим раздобљима може се чак говорити о идентичним стиловима (нпр. у 13. веку обема уметностима својствен је монументални, а у 14. веку наративни стил). Поједине епизоде и призори из литерарних дела представљани су на фрескама или минијатурама у рукописима. С друге стране, има примера да су се писци надахњивали појединим ликовним представама, нарочито у изграђивању сложених поетских слика.

Стара српска књижевност представља целовити систем; током времена развила је низ књижевних жанрова са препознатљивим обележјима. Писана је српскословенским језиком (српска редакција старословенског), каткад с мањим или већим примесама народног језика. Књижевници врло добро познају каноне жанрова, видове карактеризације јунака, стилске комплексе, топику (општа места). Сазнања стичу непосредно, читајући дела старословенске и византијске литературе (ова друга најчешће у преводу). Поједини жанрови (житије, служба) добијају и нека посебна обележја у српској средини. Својствено тој литератури јесте да се обрађују значајне теме. Јунаци су одабрани. Писци често истичу своју недостојност, недораслост теми, чињеницу да су они оруђе Божје, односно Светог духа. Само стварање за њих је свети чин, па се пажљиво одабирају средства и начини презентације чињеница.

Извор: из студије Љ. Јухас Георгиевске, Стара српска књижевност, која је објављена на енглеском језику као посебно поглавље у књизи више аутора: A Short History of Serbian Literature, Belgrade: Serbian PEN, 2011, стр. 39–81.

До наших времена остали су врло ретки споменици српске писмености који потичу из 12. века. Тек с појавом Светог Саве и његовог брата Стефана Првовенчаног поузданије се могу ауторски пратити српски писци на основу дела писаних у различитим жанровима.

Код прозних врста житија заузимају нарочито место својим обимом и бројем. Она на посебан начин обележавају овај петовековни период српске књижевности. Други прозни жанрови, као што су похвала, посланица, путопис, слово, молитва, беседа, плач, запис или натпис, доста су краћи од житија.

Од прозних жанрова са изразито реторским обележјима истиче се похвала. Као засебан спис она се јавља под називом похвала или похвално слово. Налазимо је најпре код Теодосија Хиландарца (Похвала Светом Симеону и Светом Сави), а затим код монахиње Јефимије (Похвала Светом кнезу Лазару).

На српскословенском језику сачувани су обрасци састављања посланица (писама) за различите прилике и особе. Свети Сава је упутио једно писмо студеничком игуману Спиридону са свог пута по Светим земљама и оно припада епистоларној књижевности. Своје Слово љубве деспот Стефан Лазаревић написао је у облику посланице.

Осим правних појединости којима се тачно предвиђало шта се ком црквеном храму даровало и која су права и обавезе људи чија су насеља улазила у састав манастирских метоха, црквене повеље српских владара често су садржавале и изразито књижевне делове, који су се називали аренге. У њима су владари на сасвим литераран начин саопштавали своје духовне разлоге издавања повеља. Прва аренга која својом лепотом привлачи пажњу налази се у Хиландарској повељи Стефана Првовенчаног. Алегоријска представа Свете Горе као рајског места чини је изузетном. Свети Сава ју је у нешто измењеном облику уградио у своје Житије Светог Симеона.

Најчешће на маргинама рукописних и штампаних књига и на празним листовима настајали су записи. Њих су исписивали писци, преписивачи, илустратори, коричари и читаоци

Натписима се називају писане творевине настале на сваком другом материјалу осим на хартији и пергаменту. Они се обично јављају на унутрашњим и спољним зидовима храмова, утврђењима, надгробним споменицима, звонима, одећи, разним употребним предметима, окову књига, оружју, накиту итд.

Стара српска поезија писана је првенствено с намером да буде певана у цркви на богослужењу. Отуда се она због свог химнографског смисла и тематике назива црквена поезија. Из низа песничких врста, као што су тропар, кондак, стихира, за потребе богослужења створен је веома сложен и обухватан облик црквене поезије који се назива служба. Службе српским светитељима окупљале су се у засебне зборнике који су с временом добили назив србљаци.

Велики део књижевног наслеђа на српскословенском језику не спада у изворно стваралаштво српских писаца, него потиче из других књижевности. Та дела преведена су у великој мери у старословенском периоду и касније се само преписивала, мада је било и таквих која су превођена непосредно на српскословенски језик. У тим временима најчешће су били читани делови Светог писма. По томе шта се од преводних дела читало, српски духовни простор није се много разликовао од других, нарочито сродних хришћанских средина, јер су постојали преводи романа, приповедака, житија, беседа, дела светих отаца, слова, апокрифа и др.

Апокрифи

Литература: Томислав Јовановић, Стара српска књижевност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Роман

Роман је прозни белетристички књижевни жанр у старој српској књижевности. Дела ове врсте преузимана су, путем превода, из византијске или западноевропских књижевности. У српској средини она су не само преписивана већ и прерађивана. Међу најпознатије спадају Роман о Александру Великом и Роман о Троји, легендарне повести с темама из античке историје. Српска прерада тих романа настала је најкасније почетком 14. века. Западни витешки романи Тристан и Изолда и Бово од Антоне такође су били познати у овим крајевима, и то од 15. века, али нису сачувани у српским преписима. Доспели су посредством приморских градова, а преведени су са италијанског. Нарочито је био омиљен Роман о Александру Великом (Македонском). У богатој рукописној традицији посебно место заузима тзв. Српска Александрида, српска прерада дела (појавила се почетком 14. вeкa). Својим занимљивим садржајем, описима похода и бојева, далеких предела и фантастиком, роман је привлачио пажњу средњовековних читалаца. Остварио је утицај на један број српских писаца. Поједини српски рукописи били су богато илустровани.

Приповетка

У старој српској књижевности сусреће се већи број краћих приповедака (прича). Реч је о делима која су преузета из других литература (јеврејске, асирске, персијске, византијске и др.). Поред превода постоје и прераде ове врсте дела. Уз романе, приповетке припадају средњовековној белетристици. Ређе пружају моралну или духовну поуку. Термин приповетка може се условно узети. У рукописима се сусрећу одреднице слово (нпр. Слово о премудром Езопу како живљаше), слово и сказаније (нпр. Слово и казивање Шакиша како једне ноћи виде дванаест снова), повест (нпр. Повест из старих књига о јудејском цару Аси) и др. Тематском разноврсношћу, занимљивом фабулом и уметничком сугестивношћу, ова дела пленила су пажњу средњовековних читалаца. Запажени су и одређени утицаји појединих прича на усмену књижевност.

Извор: Љирана Јухас Георгиевске, Стара српска књижевност, У: A Short History of Serbian Literature, Serbian PEN, Belgrade, 2011.